Sa njegove tačke gledišta, sve je u redu. Svako treba da živi sopstvenom brzinom, u sopstvenom vremenu. Vreme koje mu se nameće, prosto nije ono isto koje važi u njegovom svetu, a taj disbalans se ogleda u njegovom neznatnom kašnjenju. Ponekad, on se zaista trudi da se koriguje. Ali prosto, njegovih pet minuta ne meri se časovnikom, nego sistemom vremenskog optimizma. Stići će. Ako uspe da zakasni samo desetak minuta, on smatra da je stigao na vreme i ništa ga neće ubediti da to nije tako.
On ne dozvoljava da ga časovnik stresira, a čak i ako prihvati da je hronično kašnjenje dijagnoza koja ukazuje na neki poremećaj, on to prihvata kao neizlečivu bolest. Baš kao što glupost ne može da postane pametna, tako i kašnjenje ne može da se pretvori u tačnost. A toliki svet je glup i živi bez problema, uživajući u opštoj toleranciji. Pa? Imate neki problem sa njegovim kašnjenjem? On nema.
