Govorila si da se ja više sviđam tebi, nego ti meni, osećala si da više daješ i više ulažeš, da ti je više stalo. Shvatam da si imala razloga da tako misliš i osećaš, ali želim da znaš da to nije bilo tako. Samo sam bio uplašen, nisam umeo da se snađem, nisam znao kako da izrazim svoja osećanja, niti kako da sa njima ja sam izađem na kraj. Smatrao sam da treba da budem kul i čvrst, i da ne dozvolim da osećanja utiču na mene. Bio sam sebičan, jer me plašilo to što tražiš od mene, to što si tako često bila tužna i nesrećna i pomalo sam te mrzeo što možeš sebi da dozvoliš da plačeš i pokažeš da si povređena, ja to nisam umeo i mogao. Držao sam se svoje nadurenosti, distance, hladnoće, jer me vatra osećanja pekla i plašila.
Ti si uvek znala bolje, ali ja nisam mogao to da naučim od tebe. Morao sam da te izgubim, da bih mogao da se saberem i pobrojim vrednosti u svom životu, da pronađem svoje slabe i jake strane, da se suočim sa sobom. I, da, hrabrost nije moja jača strana, a to možda nikada ne bih shvatio da se nisam poneo kao kukavica.
Potrebno je mnogo petlje da čovek prizna sebi šta oseća, šta želi i da onda živi svoj život u skladu sa tim priznanjem. Tebi je to išlo lako i prirodno, ništa nisi morala da priznaješ i da prikupljaš hrabrost i zbog toga sam te takođe pomalo mrzeo. Žena si, a hrabrija i spremnija od mene, u svakom pogledu. Ali, možda su žene takve, možda je to prirodno. Ta pomisao me navodi da gledam ženski svet drugim očima, sa više poštovanja i otvorenijeg uma i srca. Jasno mi je da tek imam šta da naučim i nadam se da će neka žena jednog dana imati strpljenja sa mnom i da na kraju neće zažaliti što me je upoznala.
I dalje se plašim da budem ranjiv i dalje se ne sviđam sebi kao što sam se sviđao tebi, i dalje mi se ti sviđaš više od mene. Želim da znaš da često mislim na tebe, da bih voleo da si mi oprostila moje slabosti i kukavičluk i da mi je iskreno drago što si sada srećnija.
Naslovna fotografija: instagram.com/authenticlovemag
Brankica Milošević
