Ženski mozak nastavlja svoj razvoj stvarajući sve više neuronskih veza u centrima za komunikaciju i delovima zaduženim za prepoznavanje i izražavanje emocija. Devojčice u vrlo ranom uzrastu prepoznaju suptilne promene osećanja kod svakoga sa kim dođu u kontakt, tumačeći pogled, dodir i reakcije.
One su upućene na to da iz svake emotivne reakcije druge osobe, prosuđuju o sebi. Pomoću neverbalnih znakova, devojčice otkrivaju da li su nekome važne, simpatične ili dosadne. Ukoliko osoba nema nikakvu emotivnu reakciju, ako je njeno lice bezizražajno, devojčice će u kontaktu sa tako “isključenom” osobom zaključiti da sa njima nešto nije u redu i trudiće se da na svaki način izazovu pozitivnu reakciju. Zato devojčice češće ostavljaju utisak da su pitome i poslušne.
Ova emotivno uslovljena poslušnost ispitivana je u jednom istraživanju u kome su jednoipogodišnji dečaci i devojčice bili ostavljeni u sobi sa majkama, kojima je dato uputstvo da predmet koji je unutra, dete ne sme da dira. Majke su imale zadatak da stoje sa strane, bez mešanja i bez izričite zabrane da se taj predmet dira – ustanovljeno je da je samo veoma mali broj devojčica diralo zabranjeni predmet (iako im nije bilo rečeno da to ne čine). Međutim, devojčice su dvadesetak puta češće posmatrale majčino lice i njene pokrete, tumačeći znake odobravanja ili negodovanja i svoje ponašanje su podešavale prema onome što su videle, prema porukama koje su pročitale u majčinom pogledu i izrazu lica. Dečaci su pak, trčali naokolo i veoma retko obraćali pažnju na majku, dodirujući zabranjeni predmet, čak i kad bi im majka rekla da to ne čine.
