Najbolja pozicija za lov je uz šank. Pijem koktel – zbog cevčice, pretežno, jer mogu da je grickam i lickam dok gledam lovinu u oči. A i barska stolica pruža odlične mogućnosti pozicioniranja nogu. I mogu da zakačim štiklu za neku od onih prečki, to mi odmara pete. O, stiže drugi koktel, da vidimo ko se upecao, tojest, ko šalje piće. Ah, tatino odelo 25. Sad laso. Nakrivim glavu ka ramenu, podignem obrvu i pokažem kažiprstom međunarodni znak za dođi ‘vamo, mac, mac.
Posle uvodne konverzacije u stilu zar ne misliš da je ovde zagušljivo, opipavam lovinu u njegovom autu. Obavezan deo scenarija. Jer, auto obezbeđuje mogućnost da ispitam šta sam ulovila i odlučim da li da mu kažem kuda da vozi. I sigurno neće posle da mi traži pare za taksi. A najverovatnije je i da vozač nije alkoholisan. Ne volim kad su pripiti, jer onda ne znam do koje mere sam im ja uticala na raspoloženje.
Idemo. Brišem usta, znam da mrze kad ih umažem karminom i jedva čekam da se svučem. Olakšanje. Štikle ću zadržati još malo. A i nisu pravljene da stojite na njima, nego da ih uperite u plafon.
Ah, muškarci… Koliko često me srećete? I je l’ vam krivo posle kad se probudite?
Aleksina Đorđević
