Zato nemamo pravo da se bunimo što su muškarci detinjasti. Pokvarile smo ih. Odavno. Otprilike, čim smo ih rodile. Što su nezgodniji, zahtevniji i probirljiviji, više se trudimo oko njih. Što su površniji, bezobrazniji i prevrtljiviji, više se borimo da ih zadržimo. Ili da ih preotmemo.
Jedan muškarac u zrelim godinama, razmažen kao dete, naložen kao tinejdžer i svestan da je tražen, jer je u najboljim godinama, može sistematski da sludi čopor žena, koje su jedna drugoj konkurencija i svaka pokušava da mu se najviše dopadne.
Mi pravimo cirkus oko vas. Svesne da smo poželjne i konkurentne samo dok smo mlade, ili dok uspevamo da izgledamo deset godina mlađe, svesne da možete da birate među stvarno mladim i deset godina mlađim curama, gubimo glavu i ponašamo se kao kučke, tigrice i ždrebice. U punoj ofanzivi, pokušavamo da uhvatimo poslednji voz i u vama vidimo priliku za beg iz ograničenog, dosadnog i usamljenog života. Jer smo poludele od pritiska prolaznosti, a znamo da i dalje možemo sve iz sve snage, kao da nam je 20. Jer mi nikako nismo večite devojčice, naša nezrelost i razmaženost u zrelim godinama nije šarmantna, nego zastrašujuća. Stareći, mi ne nižemo najbolje godine, nego ludimo.
Ako se opametimo, postanemo kuguarke. Ako i dalje tražimo taticu, ostanemo same.
Kažem samo onako. Ništa se vi ne uznemiravajte.
