Svaki muškarac na svetu istraumiran je ženskim plakanjem. Možda se pred vašim suzama oseća užasno krivim, iako uopšte ne plačete zbog njega i jasno mu kažete da vaša osećanja trenutno nemaju nikakve veze sa njim.
A kad se oseća krivim, on se ljuti. I onda imate situaciju da se žena rastače od plakanja, a vi se mrštite na nju, grdite je, pričate gluposti u nameri da je oraspoložite, zapravo, neizostavno želite da ona odmah prestane da plače, jer ne možete da podnesete to kako se osećate pred njenim izlivom osećanja. Mi žene to nazivamo vrhunskom sebičnošću. Naravno, bavićemo se istraživanjem uzroka te sebičnosti, vašim traumama iz detinjstva i osećanjem krivice koje vas davi i tlači i muti vam zdrav razum, ali nećemo biti manje poražene i dodatno tužne zbog te vaše sebičnosti.
Kad žena plače, uopšte nije važno kako se vi osećate, nego kako se oseća ona. Uopšte ne treba da je oraspoložite, niti da je ubeđujete da se smiri zbog vas, niti da je ignorišete ubeđeni da plače vama zainat, jer zna koliko vas to izbacuje iz takta.
E sad, možda ona plače, jer ste je nešto povredili. Nećete imati nikakvu dilemu oko toga, jer će vam sve objasniti, jecajući. Možda tačno znate čime ste je povredili i užasno vam je žao, možda ste je namerno povredili, pa ste zbunjeni što sad umesto da likujete, samo osećate kako vam je užasno žao, možda pojma niste imali da će je neki vaš postupak toliko povrediti i ne shvatate zašto ona to shvata tako lično, ali vam je ipak žao.
