Eh, mi smo dosadne, znam. Toliko čeznemo da se povežemo sa vama, toliko nalazimo sebe u građenju veze, u ulaganju emocija, u celoj toj priči u kojoj od nas dvoje postajemo mi, da umemo potpuno da zaboravimo na vas. Nama nije teško da izgubimo sebe u simbiozi, u stapanju, prožimanju, u svemu što je veće od nas – nas samih i nas dvoje. Zato što gubeći sebe, dozvoljavajući egu da se istopi i iscuri u kalup za dvoje – dovoljno veliki da svaki ego isprži kao palačinku i pojede ga za doručak – pronalazimo svoju ljubavnu suštinu.
Mi hoćemo da obuhvatimo onog koga volimo i upijemo ga celim svojim bićem, da znamo sve o njemu i da sve delimo sa njim, da pomešamo energije, duše, srca, misli, bića i tela. Predajući se voljno poput ushićene žrtve na oltaru nekog proždrljivog Boga, koji je rešio da je red na nas, ne uviđamo da naš zanos apsorbuje našeg partnera, obezličava ga, plaši, izaziva revolt i udaljava ga od nas – upravo suprotno od onog za čim žudimo i što smo upravo počele da osećamo da smo dostigle.
