Glumice su zakon. Pusti spisateljice, ne treba ti takva.
Ona ima odlično pamćenje. I odličnu moć zapažanja. Navikla je da prikuplja materijal za svoje priče, da u svoje likove ugrađuje osobine onih koje posmatra, dakle, uviđaš nedostatke njene sposobnosti da se fokusira i da sve drži u glavi. Nećeš moći da joj pričaš oprečne priče, jer će te odmah suočiti sa kontradikcijom. Nećeš moći da je lažeš, jer će povezati stvari i razotkriti te, kad prođe dovoljno vremena pa se ti opustiš i zaboraviš šta si je i zbog čega lagao. Sve što izgovoriš ulazi u zapisnik i ostaje tamo. Uopšte ne možeš da očekuješ da će joj nešto promaći, da će nešto zaboraviti, ili da će ti proći nelogičnosti, kontradikcije i gluposti. Ona će ti od reči do reči ponoviti šta si rekao i to će biti tačno, iako si ti sasvim siguran da si rekao nešto mnogo blaže, logičnije i pametnije. Videćeš sebe kroz njene oči, a tako će te videti i drugi. I to ti se uopšte neće dopasti (istina je uvek neprijatna). Ona nema zbog čega da te štedi i da ti se izvinjava, ona te je upozorila na vreme. Znao si da je spisateljica. Možda nisi znao šta to znači, ali evo sada znaš.
Ne zaljubljuj se u spisateljicu, zaljubi se u slikarku. Ona ćuti i radi. Prenosi svoje suptilne emocije (koje ni sama ne razume, ali ih izražava) stanja i raspoloženja na platno. Ona se igra bojama, stvara magiju i ostaje misteriozna. Nije da nema šta da kaže, nego se bolje izražava kroz crtež i boju. Ti možeš u njenoj slici da vidiš pravu nju, a prava ona je ona koju želiš da vidiš, a ako hoćeš da je vidiš, gledaš u njena platna, jer tamo je njeno srce, puno osećanja koja ni sama ne razume – nije komplikovano kao što zvuči.
