Aleksandar Peković je od prošle godine upravnik Zadužbine Ilije M. Kolarca, ističući da je ova pozicija njegovo glavno karijerno postignuće, “san koji živi i radi”. Peković je za samo nekoliko meseci uspeo da napravi brojne promene u ovoj istorijskoj instituciji kulture – u pogledu programa i brojnih neophodnih renovacija zdanja, o čemu nam je više rekao u nastavku teksta. Trideset godina važi za poslenika kulture, radeći na zanimljivim projektima i sarađujući sa brojnim domaćim i stranim zvezdama iz svih branši umetnosti. Aleksandar nam je otkrio raznorazne zanimljivosti o Kolarčevoj zadužbini, kao i veliki broj must-visit manifestacija koje nas očekuju u ovom jedinstvenom spomeniku kulture s višedecenijskom tradicijom.
Od avgusta prošle godine nalazite se na poziciji upravnika Zadužbine Ilije M. Kolarca – spomenika kulture s tradicijom od preko devedeset godina. Šta vaša pozicija podrazumeva i sa kakvim izazovima ste se suočili na samom početku angažmana?
Biti na čelu Kolarčeve zadužbine predstavlja najveću čast, ali i odgovornost za jednog poslenika u kulturi, posebno imajući u vidu činjenicu da je ova zadužbina najbolji primer održivosti jedne ideje, čoveka koji je, pre gotovo vek i po, sav svoj materijalni imetak ostavio svom narodu sa ciljem negovanja nacionalne kulture i obrazovanja. Vizionarski je rekao da će Zadužbina trajati dok je Srba i srpstva i ta ideja je opstala, uprkos svim izazovima, teškim vremenima i činjenici da je veliki deo njegovog bogatstva nacionalizovan, te se trenutno nalazimo u postupku restitucije.
Na ovo mesto sam došao na predlog prethodne upravnice Jasne Dimitrijević i odluke Upravnog odbora Zadužbine. Moj plan je ambiciozan iz pozicije nekoga koji stvari posmatra sa strane i bez velikih očekivanja, jer je kultura često na margini. Međutim, za sve one koji su makar jednom bili na koncertu, predavanju ili su pohađali kurs stranog jezika u Zadužbini, a da ne spominjem sve one čiji život ne bi imao pun smisao bez postojanja ovakve institucije u Beogradu, moj plan je ne samo realan, već i neophodan. Zbog svega toga, za svega nekoliko meseci stvorio se krug veoma važnih aktera koji su stali uz ovaj plan, baš kao i država koja je na predlog Ministarstva kulture donela odluku o posebnom statusu Kolarčeve zadužbine 2021. godine i zakonski afirmisala mogućnost njenog sufinansiranja.
Koje promene ste uneli za ovih pet meseci i šta još planirate da promenite/poboljšate u pogledu ove istorijske institucije?
Sa timom Zadužbine sam se fokusirao na tri osnovna pravca delovanja, što je hitna, urgentna mera, koja se odnosi na rad i funkcionisanje Zadužbine. Prvi je analiza i konsolidacija finansijskog poslovanja sa aktivnim radom na fundraisingu; obnova i uređenje objekta i njegovih prostornih kapaciteta i naravno, program. Najviše smo se bavili uređenjem objekta, ali to je posao koji neće stati u narednim godinama. Stekli smo značajne partnere u veoma kratkom vremenu od nekoliko meseci. Sada se aktivno bavimo programima Zadužbine, jer je to suština onoga zbog čega ova institucija predstavlja stub kulturnog života grada i države. Imaćemo nekoliko novih koncertnih ciklusa u okviru kojih će gostovati domaća i svetska muzička imena.
Realizovali smo spektakularni koncert Nemanje Radulovića, kao i snimanje za novi CD; prvi Novogodišnji matine koji je već prepoznat kao vrhunski događaj u gradu. Vratili smo slavu Ilije Kolarca, činom koji je vodio srpski patrijarh gospodin Porfirije. Takođe, kući smo vratili i prvi klavir Kolarčeve zadužbine iz 1932. godine na kome su svirali najveći umetnici XX veka – Sergej Prokofjev, Artur Rubinštajn…
Naše arhitekte rade na projektu renoviranja objekta. U planu je otvaranje i muzejskog gift shopa, koji će biti sastavni deo muzejskog obilaska zdanja.
Takođe, radimo na podizanju digitalne platforme koja će biti sredstvo ne samo za onlajn prodaju karata, što je neophodno, već i podrška za ostale servise – onlajn prodaju predmeta i proizvoda iz muzejske prodavnice, knjiga iz naše knjižare, umetničkih dela iz naše galerije, ali i mogućnost rezervacije prostora za koncerte, predavanja itd.
Kolarčeva zadužbina je nezavisna institucija, što znači da se finansira od donacija, sponzorstva i prodaje karata. Da li je taj novac obuhvatio i renovaciju zdanja? Šta je dosad renovirano i šta je još u planu?
Ova institucija se finansira samostalno i bez pomoći može lako biti ugrožen njen rad, što se jasno videlo u toku pandemije korona virusa. Ostvaren prihod nismo koristili za ove namene jer smo u fazi finansijske konsolidacije i te mogućnosti trenutno nemamo. Objekat je veliki i sa velikim rashodima. Zato sam uputio javni apel za pomoć. Moram da spomenem naše slavne arhitekte koji su se odazvali na prvi poziv – akademik, profesor emeritus Brana Mitrović i redovni profesor Dejan Miljković sa svojim kolegama i timovima; potom naši donatori: Smart Energy Investment (Jelena i Obrad Tadić); građevinske firme KOTO i ALP Inženjering, SMAJ produkt, Zumtobel, Layher, W&W Intersection, Invictus Media, Brasco, Strajko Co (Dragan Nikolić), MK Group, Veran Matić i Srpski Filantropski Forum, Hemofarm fondacija, Eliksir fondacija, Fondacija Trag, Moravcem, “Srbija šume” (Branislav Ilčić), CKR – Centar za konzervaciju i restauraciju, gradski i republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, Sekretarijat za kulturu…
Za ovih nekoliko meseci smo sredili fasadu (pranje, peskiranje fasade), a na proleće nastavljamo sa radom na fasadi koncertne dvorane; vratili smo zlatna slova na kamenom pročelju; sada menjamo spoljašnju stolariju na prvom spratu, pa nastavljamo dalje; uradili smo plan nove fasadne rasvete koju očekujemo da stigne i bude postavljena; mašinski smo očistili većinu podova Zadužbine (kristalizacija, poliranje mermera, teraco podova i keramike), a sada nastavljamo sa mermerom na zidovima; krečenje je u toku; poliranje svih metalnih delova od mesinga, bakra i bronze. Bavimo se izradom projektnog zadatka za novi sistem rasvete u velikoj koncertnoj dvorani, koja će biti poslednja reč tehnike; zvučnog, audio sistema, nove tehnike poput projekta, kamera itd. Krenuli smo u projekat izrade novog krova zdanja, što je izuzetno važna i skupa investicija i već pregovaramo sa partnerima o tome kao i o novom mašinskom projektu i projektu za energetsku efikasnost zdanja.
Sve što smo do sada uradili je uz pomoć donatora i sponzora koji su se odazvali na poziv da zajedno sa nama učestvuju u istorijskoj šansi, obnove Kolarca. Kolarac je jedno od retkih mesta za svu našu decu, za sve generacije, mesto gde je umetnost, obrazovanje, duhovnost jedino utočište u najezdi svih šumova koje novo vreme donosi. To je naš Karnegi hol i mesto mu je baš uz najveće istorijske dvorane na svetu. Zahvalan sam medijima koji na dnevnoj bazi prate i afirmišu sve naše aktivnosti i koji igraju ključnu ulogu u afirmaciji kampanje “Novi zadužbinari”. U tome je i vaš doprinos veliki.
Kao upravnik, na koji projekat ste dosad najponosniji i koji biste iz posebnog razloga izdvojili?
Impresioniran sam kako se krug novih prijatelja Kolarca širi. To nam daje veliku snagu i optimizam. Raduje me činjenica da smo pokrenuli dva projekta koji su okrenuti mladima. Jedan je program rezidencijalnih umetnika – to su u 2022/23 godini: Ana Krstajić, kompozitorka; Nemanja Stanković, čelo; Vasil Hadžimanov, džez pijanista, grupa naših mladih pevača, koji završavaju studije na Univerzitetu u Gracu i rezidencijalni orkestar Belgrade Chamber Orchestra. Na taj način, Kolarac po prvi put ima svoj rezidencijalni orkestar.
Uveli smo noćna snimanja u velikoj dvorani, što je šansa da pomognemo mladim umetnicima na afirmaciji, a i dodatna mogućnost da svetske zvezde, poput Nemanje Radulovića imaju dovoljno termina za snimanje. Pored toga, formirali smo tim od mladih ljudi iz Kolarca koji su otpočeli serijal video-podkasta, koji će uskoro početi da se emituju na našem YouTube kanalu. Ova ekipa snima koncerte, intervjue, naše reklamne najave, montira ih i pravi gotov proizvod. To je mali tim koji ima svoja pojedinačna zaduženja, a ovo im je dodatni posao koji obavljaju odlično. Kreativni su, vredni i konstantno rade na svom usavršavanju.
Kolarac važi za najakustičniju dvoranu u Beogradu, a mnogi tvrde i na Balkanu. Koja slavna imena ste doveli na scenu Zadužbine i koja tek treba da dođu?
Mnogo sam radio u Kolarcu. Mnogo poznatih umetnika je gostovalo u okviru projekata koje sam nekada realizovao u okviru tima Muzičke produkcije RTS-a (Mikis Teodorakis, Najdžel Kenedi, Maksim Vengerov, Eliso Virsaladze i mnogi drugi) i samostalno, svetsku pijanističku legendu Martu Argerič i Plasida Dominga, koji je u Kolarcu imao probe za svoj prošlogodišnji koncert na Tašu.
Iz čega se sve sastoji aktuelni program Kolarčeve zadužbine?
U Kolarcu se već decenijama odvijaju programi u okviru tri glavna pravca: predavačka delatnost, u okviru koje nam gostuju značajni predavači, književnici, pesnici, filozofi… koji obeležavaju vreme u kojem živimo. Kolarac je mesto gde su nekada redovno govorili Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Vladeta Jerotić, Žan Pol Sartr, Rabindranat Tagore i mnogi drugi. Ovaj centar je nadležan za rad naše knjižare i umetničke galerije. Potom, centar je za nastavu stranih jezika koja baštini dugu istoriju. Ovde je bila prva škola engleskog jezika u Srbiji iz koje je nastala katedra za engleski jezik i književnost Univerziteta u Beogradu. I konačno, centar za muziku, koji je realizovao i to još uvek čini, koncerte kako domaćih ansambala i solista (Kolarac je rezidencijalno mesto Simfonijskog orchestra RTS-a, ovde redovno nastupa Beogradska filharmonija, ali i svi ostali muzički ansambli i solisti), tako i svetske zvezde, čija je lista izuzetno dugačka. Od Prokofjeva i Rubinštajna, Karajana, Menjuhina, Sokolova, preko Marte Argerič do Pogorelića, Nemanje Radulovića, Stefana Milenkovića, Brina Terfela, Anđele Georgiju i mnogih drugih.
Praktično, skoro sva najznačajnija imena svetske muzike, koja su dolazila u Srbiju, posećivala su Kolarac, koji i danas, 90 godina od otvaranja zdanja, ima najakustičniju koncertnu dvoranu u regionu. Interestan je podatak da svi umetnici koji su dolazili i nastupali u Kolarcu, nisu prošli a da ne spomenu i ne zadive se akustici koncertne dvorane. Mi ćemo već u toku ove godine ponuditi publici nekoliko koncertnih ciklusa – master seriju svetskih zvezda klasične muzike, seriju koncerata u holu, a stubovima u formi loungea, jedan ciklus za mlađu publiku koji razvijamo sa Nordeus fondacijom i, konačno, jedan ciklus koji će biti okrenut popularnoj muzici, ali u standardu koji mi predlažemo. Takođe, kroz naš predavački program, uvešćemo novine koje će biti značajne za jačanje naših kapaciteta, jer će biti multimedijalni, a time i konceptualno drugačiji.
Koja vrsta umetnosti vam je lično najprivlačnija?
Nisam do sada pravio podele, jer me svaka umetnička grana inspiriše na svoj način. Možda muzika više od ostalih, ali sam i veliki ljubitelj i poštovalac vizuelnih umetnosti, književnosti, teatra, filma, fotografije, igre i baleta.
U neobaveznom razgovoru ste nam otkrili da je u pripremi i svojevrsni program “Bergman i Andrić”, o prijateljstvu švedske lingvistkinje i prevoditeljke Gun Bergman i pisca Iva Andrića. Recite nam nešto više o tome.
To je jedan od multimedijalnih programa koje sam nagovestio, ali i podjednako važan za intersektorsku saradnju. Za taj projekat smo pozvali i Grad, ali i Ministarstvo kulture da nam se pridruže. Radi se o tome da je Gun Bergman, inače profesorka slavistike na Univerzitetu u Upsali, bila izuzetno važna osoba u karijeri Iva Andrića, jer je prevela sva njegova dela na švedski jezik. Takođe je bila i njegova bliska prijateljica, kao i sa i njegovom suprugom Milicom, te ih je redovno posećivala kako u Beogradu, tako i u Herceg Novom, gde je ubrzo postala važan deo kulturnog kruga, koji su tada činili umetnici Vojo Stanić i njegova supruga Nada, Ilija i Bosiljka Pušić. Ona je dolazila sa svojim sinom Ingmarom Juniorom, kome je najbolji prijatelj u Herceg Novom bio Dragomir Carlo Đorđević, džez gitarista, kompozitor i aranžer koji živi u Italiji, a moj je blizak prijatelj.
Gun Bergman je za taj kraj i sudbinski bila vezana jer je tragično stradala u saobraćajnoj nesreći nadomak aerodroma Čilipi pored Dubrovnika. Njen sin Ingmar, inače naslednik zaostavštine slavnog oca i predsednik fondacije, i Carlo Đorđević – održali su svoje prijateljstvo do danas. Odatle je krenula čitava priča. Koncipirali smo program koji se sastoji u tome da Ingmar Bergman Jr. bude gost Kolarca, ali i našeg filmskog festivala FEST. Da tom prilikom organizujemo reviju filmskih ostvarenja slavnog švedskog reditelja u okviru FEST-a i u Art bioskopu u Kolarcu, potom nekoliko predavanja na temu Bergman-Andrić, izložbu i koncert. Sve ovo bi se dešavalo u Kolarcu, ali i u okviru gradskih institucija kulture, SANU, a potom ceo projekat želimo da preselimo u Herceg Novi.
Iako od neprocenjivog značaja, malo toga se zna o istorijatu Kolarčeve zadužbine. Otkrijte nam nekoliko manje poznatih zanimljivosti.
Ilija M. Kolarac je bio bogati trgovac i jedan od najbogatijih Srba druge polovine 19. veka. On i njegova supruga Sinđelija nisu imali potomke, pa su sav imetak zaveštali svom narodu. Kolarac je bio čovek za koga je važilo da je znao da stvori novac i na kamenu. Tokom života je bio veliki donator i osnivač književnog fonda, koji je na srpski preveo dela poput Grof Monte Kristo i Don Kihot, a pred smrt 1878. godine je imao Zadužbinu i formiran prvi odbor od ljudi kojima je verovao. Turbulentna vremena posle njegove smrti, Balkanski i Prvi svetski rat, doveli su do toga da je zgrada zadužbine počela da se gradi tek 1929. prema projektu srpskog moderniste, Petra Bajalovića. Od tada, pa do danas, Kolarčeva zadužbina je mesto koje je svojim programskim sadržajima, otvoreno za javnost 365 dana u godini. Uskoro se navršava 91. godina od otvaranja, koje se dogodilo 4. februara 1932. godine koncertom Beogradske filharmonije.
Trideset godina ste u kulturi. Ukratko nam navedite čime ste se bavili pre nego što ste postali upravnik Kolarčeve zadužbine.
Završio sam filmsku i TV produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Radio sam na TV Politici, RTS-u, BK, Studiju B, bavio sam se produkcijom dokumetarnih, putopisnih emisija po svetu; potom sam radio u Muzičkoj produkciji RTS-a; bio sam zamenik sekretara za kulturu grada Beograda; predavač na FILUM univerzitetu u Kragujevcu; predsednik odbora Oktobarskog salona; direktor projekata Beograd 2020. i Herceg Novi 2021. Od 2018. sam koosnivač i kodirektor Arteria Creative Network – mreže za kreativne industrije Zapadnog Balkana sa sedištem u Ljubljani; član sam fokus grupe za kreativne industrije grada Ljubljane, a 2019. sam osnovao koncertnu agenciju CODA Artists koja je realizovala projekte: gostovanje Simfonijskog orkestra RTS u Šangaju u Kini, koncerte Eline Garanče, Plasida Dominga, Marte Argerič u Beogradu itd.
Šta biste naveli kao svoje glavno karijerno postignuće?
Dolazak u Kolarac, jer to po prvi put ne doživljavam kao posao. To je san koji živim i radim.
Vaša karijera je zaista impresivna. Čini se da nemate slobodnog vremena, ali ipak uspevate da se bavite trčanjem, gastronomijom, pisanjem. Uživate u pisanju putopisa, priča – a planirate i detektivski roman. Da li je u planu i njegova objava?
Svako jutro se zahvalim što sam živ, jer to je najveći dar koji imam. Onda imam i vremena, pažnje i ljubavi za porodicu, prijatelje, život koji čini posao i lična zadovoljstva koja me ispunjavaju. Godine 2017, istrčao sam maraton u Atini, originalnu trasu, jer sam želeo da proverim od čega sam fizički sazdan, a na kraju sam shvatio da je to jedna od najvećih mentalnih disciplina, koja mi sada, na mestu upravnika Kolarca, mnogo znači. Volim da kuvam, veliki sam hedonista. Volim da okupim prijatelje, da im priredim večeru – da svako jelo ima svoju priču koju njima posvećujem, jer znam da te trenutke svi pamtimo. Volim i da pišem. U poslednjih trideset godina napisao sam četiri knjige, ali nijednu nisam objavio. Meni je to kao i trčanje, mentalni trening koji radim sa ljubavlju. Poslednji tekst radim zajedno sa svojim prijateljem Petrom Vušurovićem u formi detektivskog romana. Uživamo u tom procesu, jer je to zapravo ekstenzija našeg bliskog prijateljstva. Na taj način otkrivamo sebe do kraja i taj koncept rada me zaista raduje. Za sada još ne razmišljamo o objavi, ali nije isključeno.
Prema vašem mišljenju, zašto je kultura značajna za sve generacije – i na koji način doprinosi razvoju mladih naraštaja?
Čim kultura pređe na marginu, a to se prvo vidi po brizi i budžetima, ona postane i marginalna tema, a kada je to slučaj, iščezne i sve ono što je prati – kultura ophođenja i ponašanja, dobar ukus, stil i imidž, profesionalizam biva lako zamenjen diletantizmom i tako dalje. Tada više nije ni bitno šta se čita, sluša, gde se izlazi i šta je trend, jer počnu da vas psuju čim vam se ugasi auto na semaforu, kad stanete u red na šalteru, kad uđete u školu, kad dođete na posao, kad krenete u večernji izlazak… Svuda se to odražava. Postajete manjina koja više ništa ne predstavlja. Treba raditi i ugledati se na one koji kulturu neguju kao mejnstrim.
Fotografije: WANNABE Media
