Aleksandar Sofronijević je umetnik na harmonici i muzički producent, koji je u svojoj bogatoj karijeri pobeđivao na najznačajnijim takmičenjima, dok je sa svojim orkestrom pratio najveće pevače i pevačice sa ovih prostora. Rođeni Kraljevčanin se u harmoniku zaljubio kad je imao samo četiri godine. Prvo takmičenje osvojio je sa devet godina, a usledili su brojni drugi trijumfi, kao i prvi nastupi sa svojim bendom i kasnije orkestrom. Veliku popularnost su mu donela učešća u nekoliko Grand emisija, a njegov orkestar pratio je velike muzičke zvezde Balkana, kao što su Zdravko Čolić, Željko Joksimović, Ana Bekuta, Lepa Brena, Šaban Šaulić, Marija Šerifović. Svoj studio i produkcijsku kuću AS STUDIOTON otvorio je 2021. godine. Sa Aleksandrom smo razgovarali o njegovoj karijeri, usponima i padovima, najvećim uspesima, kao i budućim željama.
Jednom prilikom ste ispričali kako ste se na prvi pogled zaljubili u harmoniku. Da li možete da nam opišete kakav je bio osećaj kad ste je prvi put zasvirali – a kakav je danas?
Na prvi pogled, harmonika u očima malog dečaka je bila savršeni mehanizam sa veoma mnogo dugmića – kao posebna igračka koju ne može da ima svako dete. Njen zvuk me je očarao i zato sam poželeo da i ja naučim da se igram sa tom čarobnom spravom.
Otvoreno ste govorili o odricanjima svojih roditelja kako biste pohađali časove harmonike – koje vrednosti su oni usadili u vas, a da ih se pridržavate i danas?
Moji roditelji su veoma vredni ljudi; naučili su me da je za uspeh potrebno mnogo rada i odricanja. Naučili su me da sa obe noge stojim na zemlji i da zapamtim da nijedan uspeh ne traje večno, da me slava ne ponese. Da poštujem svakog čoveka – i najbogatijeg i najsiromašnijeg. Zato danas imam prijatelje u svim sferama i iz srca sviram svakom gostu želeći da mu poklonim bar deo svoje umetnosti.
Šta ste sve morali da žrtvujete tokom odrastanja kako biste svirali harmoniku – i kako je to uticalo na vaš karakter i karijeru?
Karakter sam gradio kroz uspone i padove. Koliko god da vežbate, ponekad i po 10č dnevno, može da se desi da na sceni ne uspete sve da odsvirate kako treba. Tada je potrebno podignuti glavu i nastaviti dalje. Na moju sreću, bilo je više momenata kada sam uspevao da na sceni pokažem sve što znam. Ta vojnička disciplina vežbanja kod kuće ulivala mi je samopouzdanje i moji uspesi su se nizali. Bilo je trenutaka kad sam morao da vežbam harmoniku umesto da budem sa drugovima ispred zgrade, ali imao sam sreću da su moji prijatelji uglavnom razmeli moje obaveze, pa bismo sledeći put sve nadoknadili.
Koji momenat je bio presudan za vaš proboj u karijeri – da li se sećate trenutka kad vam se život promenio? Kada ste pomislili da ste zaista uspeli u svom poslu?
Pa, bilo je više takvih trenutaka. Mislim da se moj život prevashodno promenio kad sam počeo da radim za Grand produkciju. Tada su mi se otvorila velika vrata naše muzičke scene, dobio sam priliku da sarađujem sa velikim muzičkim imenima. Trudio sam se iz sve snage da se moj orkestar i ja predstavimo što bolje i ubrzo smo postali pouzdani saradnici i kolege za sve velike projekte i koncerte naših muzičkih zvezda. Drugi trenutak je bio kad sam otvorio svoj studio i produkcijsku kuću AS STUDIOTON. Od tog trenutka sam shvatio kolika je odgovornost na meni, ali to je logičan put u mom sazrevanju tako da sada gradim nešto novo i opet sam na početku, ali ne plašim se jer je ljubav prema muzici ta koja je u osnovi svega.
Koje su najbolje lekcije koje ste čuli od iskusnijih kolega, a koje su vam mnogo pomogle u radu?
Mnogo sam učio od starijih kolega. Te lekcije su mi mnogo značile u teškim trenucima. Najbitnije od svega je da svim srcem volimo svoj posao, čak i u trenucima kad bismo se okrenuli i otišli daleko od svega. Mnogo volim naš melos i našu čistu narodnu muziku. Znam da su to prave vrednosti i dokle god se držimo pravih vrednosti, to je naše oružje da sve prebrodimo. To sam naučio od pevača koji su imali velike karijere, zato i njihove pesme i dan-danas traju.
Znamo da je život muzičara užurban i dinamičan. Kako čuvate svoj mir u tom haosu i šta radite da se opustite?
Trudim se da nađem vreme za sebe, da ne izgubim sebe i svoje male rituale. Volim da provodim vreme u prirodi, da redovno vežbam i vozim bicikl. Pre nekoliko godina, biciklom sam otišao do Kotora. To je bila nezaboravna avantura na koju sam ponosan. Ove godine sam bio na skijanju u selu koje se nalazi na 3.000 metara nadmorske visine. Na prvi pogled zvuči kao da volim da se bavim ekstremnim sportovima, ali zapravo samo mnogo volim prirodu i trudim se da iskusim sve lepote koje nam pruža. To mi uvek napuni baterije.
Da li možete da nam ispričate neku anegdotu sa svojih svirki ili turneja, koju biste voleli da podelite sa našim čitaocima?
Uh, toga ima zaista mnogo. Ljudi vide samo moj osmeh kad svirka počne, a zapravo tome prethodi čitava organizacija koju vodim. U orkestru ima 13 članova i sa nama uvek ide 5 članova tonsko-tehničke ekipe. To je mnogo ljudi o kojima brinem, zato ponekad zaboravim da brinem o sebi. Jednom prilikom mi se desillo da na aerodromu i Dubaiju zaboravim pasoš, novčanik i sva dokumenta. To sam shvatio kada smo presedali na drugi avion koji je leteo za Australiju. Jedno rešenje bilo je da trčim nazad i da pokušam da nađem svoja dokumenta. Tada sam video koliko brzo mogu da trčim, mislim da sam i obezbeđenju bio sumnjiv. Na svu sreću, posada je već bila pronašla moja dokumenta tako da se sve dobro završilo… Još jedna muka bila je da opet pretrčim ceo aerodrom da bih stigao na sledeći let, ali bio sam srećan, pa je i adrenalin odradio osvoje.
Koje su najlepše narodne pesme koje najčešće naručujete u kafani? Šta od muzike privatno slušate, a što bi iznenadilo vaše fanove?
Retko kad idem u kafanu, ali kad vidim da na našim svirkama ima publike koja voli i ceni staru narodnu muziku, volim da ih iznenadim sa pesmom koja se retko svira. Kad sam sam, tu su Gregori Porter, Sting, Dajana Krol…
Šta, prema vašem mišljenju, treba da ima osoba koja želi da uspe na domaćoj muzičkoj sceni, osim talenta?
Neko ko želi da uspe u svakom poslu, pa i u muzici, mora stalno da radi na sebi. Da se usavršava, da istražuje, da se trudi da uvek ostavi dobar utisak bez obzira da li u publici sedi jedan čovek ili hiljadu ljudi jer nikad se ne zna kad će život namestiti važan susret posle kojeg će se sve promeniti nabolje.
Koja je vaša neostvarena želja u karijeri – da li postoji neko sa kim još niste sarađivali, a voleli biste?
Moja najveća želja jeste da nikad ne zaboravim odakle sam krenuo, da uvek pomognem mladima kao što su i meni pomagali. One velike želje sazrevaju u mojoj glavi, ali verujem da će Bog sam odrediti moj dalji put. I dalje ću mnogo da radim kao da je svaka svirka najbitnija na svetu i kao da je svaka pesma baš ona koja će nas proslaviti. I siguran sam da će sve biti kako treba isto kao što sam i sada siguran da sam na pravom mestu u pravo vreme.
Koja je vaša poruka za mlade muzičare, koji tek krče svoj put?
Veruj u znanje, poštuj autoritete, ponašaj se prema muzici kao prema blagu kojim se služiš i koje i sam stvaraš. Uvek imaj na umu da gradiš nešto čime će se ponositi i tvoji potomci.
Fotografije: WANNABE Media
Božica Luković
