Godinama unazad, glumac Ivan Zablaćanski niže uloge u pozorišnom, serijskom i filmskom repertoaru, svoj talenat iskazavši kroz karaktere raznih, zahtevnih junaka. Igrao je plemenite momke, vojnike, oficire, inspektore, kriminalce, kockare, a gledaoci su ga donedavno pratili i u TV serijama Kolo sreće i Ubice mog oca. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa svojim prijateljima-klasićima koji su danas, takođe, uspešni glumci. Uživa u svom pozivu, što se prvenstveno može primetiti na daskama Beogradskog dramskog pozorišta, gde ga, u predstojećoj sezoni, možemo videti u većem broju predstava. Ivan, koji se nedavno oženio glumicom Jelenom Puzić, otkrio nam je i koje to nove projekte priprema, kako je izgledalo njegovo detinjstvo, i šta to pretenduje da postane njegova nova ljubav…
U neobaveznom razgovoru si nam otkrio da te uskoro možemo videti u nekoliko novih projekata. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?
Očekuju me dva nova projekta u Beogradskom dramskom pozorištu. Jedan je YENKEE ROSE u režiji Miloša Lolića i to već uveliko radimo, a drugi Tri sestre i Galeb u režiji Harisa Pašovića. Prvi put radim sa Milošem Lolićem i mogu da kažem da je to za mene nešto potpuno novo iz čega mnogo učim, i zaista mi je velika čast! Drago mi je da mogu da najavim dve premijere ovih predstava – YANKEE ROSE je 5. novembra, a druga 17. decembra.
Publika te je do nedavno gledala u TV serijama „Kolo sreće“ kao Nemanju Spasića – Spasu, i u „Ubice mog oca“ kao inspektora Vladu. Zna li se da li ćemo i kad dobiti njihov nastavak?
Za Kolo sreće ne znam ništa novo. Mi smo, kako stvari za sada stoje, seriju završili. Iako je prošlo već izvesno vreme, serija i dalje ima odjeka. Često me na ulici sreću ljudi koji se raspituju i o potencijalnom nastavku i, naravno, našim likovima. Svakako, ljudima iz SMART produkcije ćemo ostaviti to da donesu pravu odluku.
Što se tiče serije Ubice mog oca, šesta sezona je snimljena i željno iščekujem emitovanje, a kad – ne znam ni sam, ali nadam se uskoro. Inspektor Vlada iz Ubica i Spasa iz Kola srece su dve uloge koje baš imaju posebno mesto u mom srcu.
Saradnik si u Beogradskom dramskom pozorištu, gde te možemo videti u predstavama „BAAL“, „Kad su cvetale tikve“, „Cement Beograd“ i „Ružni, prljavi, zli“. Da li predstojeća pozorišna sezona donosi i tvoju novu predstavu?
Da. Pored ovih predstava očekuju me i dve premijere gore pomenute i mnogo gostovanja. Beogradsko dramsko pozorište ostvaruje mnogobrojne saradnje sa pozorištima iz regiona, a i šire. Često smo na točkovima ili u avionu, tako da nam nikad nije dosadno, zapravo, sve su to nova i dragocena iskustva. Pozorište je „susret“, a ti susreti koji nam se dešavaju sa drugim kućama i umetnicima su dragocena – ne samo nama, već i za našu kulturu generalno.
Pored BDP, primetili smo te i na sceni Narodnog pozorišta, Pozorišta na Terazijama, Boško Buha itd. Da li postoji uloga koju najradije igraš?
U Beogradskom dramskom se zaista osećam kao kod kuće, pa mi samim tim i uloge u toj kući najviše prijaju, ali se rado vraćam u druga pozorišta da odigram Mamma Miu i Zonu Zamfirovu na Terazijama, kao i Veliku dramu u Narodnom pozorištu. U „Buhi“ ne igram već dugo, ali, ko zna, možda se nova saradnja dogodi…
Kad bi sumirao sve svoje uloge – i u pozorištu i pred kamerama – koju bi izdvojio kao najzahtevniju; za koju misliš da si dao svoj maksimum?
Evo pre nekoliko dana se vratismo puni divnih utisaka iz Slovenije. U pitanju je bilo gostovanje naše predstave Cement Beograd – to je trenutno i fizički i psihički najzahtevnija uloga koju igram i jedna od najdražih. Iskreno, volim da sa scene izađem umoran i da me to „košta“. Kad je takav osećaj posle predstave – onda znaš da je bilo dobro!
Kakvu rutinu praktikuješ u toku pripreme za ulogu?
Nema specijalne rutine, zaista. Zavisi od projekta do projekta i od zahteva reditelja. Svakako volim kad mogu da na vreme, ili što pre dobijem gotov tekst kako bih ga naučio. E, onda počinjem sa tim materijalom da se igram, odnosno, da ga bojim kako mislim da treba, a onda i naši likovi oživljavaju na sceni. Što se tiče dolaska u pozorište i rutine pred predstavu, to nije nikakva tajna – u pozorište dolazim često i dva sata ranije, nikad sa ulice na „scenu“. Neko može i drugačije, ali ovo je moj način pripreme za predstavu.
Da se vratimo malo unazad. Rođen si u Beogradu 1989. godine. Pričaj nam o svom detinjstvu. Kako je izgledalo odrastati u porodici Zablaćanski?
Zemun, gomila klinaca u kraju, često sam visio na drvetu – više nego što sam bio na zemlji i, naravno, prošao sam sve dečje igre koje su se mogle igrati u prirodi. Ne bih ništa menjao. Sa mojima sam često odlazio u pozorište – češće nego u vrtić, i u to vreme sam i počeo da se zaljubljujem u tu magiju. Vrlo brzo sam sa ostalim klincima na improvizovanoj sceni u stanu počeo da režiram i nameštam svetlo, da prenosim lampe iz svih prostorija u jednu sobu, da razmeštam nameštaj – što je moje roditelje, naravno, nerviralo. Tako je sve i počelo.
Tvoj otac je bio glumac Milenko Zablaćanski. Šta si od njega naučio; koji savet ti je dao – što profesionalno, što privatno?
Podjednako sam naučio i od oca i od majke, a zatim i od bake i od deke uz koje sam, takođe, odrastao. Ne volim da pričam o tome šta sam naučio od roditelja, jer se podrazumeva da je to nešto lepo, a onda čovek treba da priča lepo o sebi. E, sad, da se ne bih hvalio, samo ću reći da je deo svakog od njih utkan u svaki moj osmeh, pogled i svaku životnu odluku.
Diplomirao si glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Biljane Mašić. Ko su bili tvoji klasići? Šta si u toku studija naučio što i danas primenjuješ?
Upisali smo 2009, a diplomirali 2013. godine. Na klasi sam bio sa Matijom Živkovićem, Marijom Bergam, Milanom Marićem, Vajom Dujović, Nemanjom Stamatovićem, Milenom Živanović, Ivom Stefanović, Marijom Stokić i Sonjom Kovačević. Akademija je osnova zanata, a ovaj zanat se peče ceo život. Sve što smo na Akademiji naučili nosimo kao temelj kroz naše karijere. Ne tako često, ali se desi da nam se poslovni putevi ukrštaju i to je zaista uvek divno i radosno iskustvo. Svi se čujemo i družimo i dalje i zaista je lepo znati da si sa pojedinim ljudima toliko toga podelio u toku studija i da ih možeš pozvati i u 3 ujutru i da će biti tu za tebe.
Kako provodiš svoje slobodno vreme – da li gajiš strast za još nečim pored glume?
U slobodno vreme me često možete videti kako šetam po gradu sa foto-aparatom. To pretenduje da postane moja velika ljubav, a inače čekam prvi sneg iako leto još nije gotovo i već proveravam u kakvom mi je stanju oprema za skijanje.
Budući planovi?
Kafa u kraju sa drugarom u kafiću na ćošku, a onda ćemo da vidimo šta dalje…
Fotografije: WANNABE Media
