Naš sagovornik je Nebojša Matić, CEO kompanije Mikroelektronika – koja postavlja svetske standarde u proizvodnji alata za razvoj uređaja. Kompaniju MIKROE odlikuje najoptimizovanija proizvodnja i četvorodnevno radno vreme, a njeni zaposleni svakoga dana proizvedu barem jedan novi proizvod. Nebojša je pre svega tragač za znanjem, a u nastavku nam je otkrio zašto je i na koji način osnovao firmu u kakvoj bi voleo da jednog dana radi njegovo dete, šta znači baviti se nelogičnim stvarima i na osnovu čega je, nakon 1000 sati razmišljanja, zaključio da ljudi donose odluke.
Osnivač ste kompanije Mikroelektronika (MIKROE), koja postavlja svetske standarde u proizvodnji alata za razvoj uređaja. Čime se u osnovi bavi vaša kompanija, za one koji nisu upoznati sa njenim radom?
Ako pogledate, svaki “zanat” ima svoj alat – parketar ima onu mašinu što šmirgla parket, moler ima valjak i četke, stolar ima strug itd. Isto tako i inženjer koji pravi mobilni telefon, tablet ili navigaciju u automobilu ima svoj alat. Ti alati se dele na hardverske u obliku štampanih ploča koje služe za prve verzije vašeg projekta, i softverske koji se nalaze na vašem računaru u kojima se piše program koji će se izvršavati na hardveru. Mi razvijamo, proizvodimo i isporučujemo hardverske i softverske alate inženjerima u 130 država širom sveta.
To bi bilo lakše objasnjenje, a malo teže je da se bavimo standardizacijom i uštedom vremena u elektronskoj industriji. Iako ovo drugo objašnjenje deluje lakše, verujte mi – nije. Uvesti novi standard, sačekati prihvatanje i onda to sve ukombinovati da ono što ste radili za jedan dan sada radite za jedan sat, nije nimalo lako za objasniti.
Rekli ste da gradite firmu u kakvoj biste poželeli da vaše dete jednog dana radi. Po čemu se to vaša kompanija izdvaja od drugih?
Mislim da se u današnjem svetu ljudi obmanjuju na sve načine, što je najgore – obmanjujemo sami sebe možda i najviše. Treba zaštititi firmu i ljude i od samog sebe. Kako ne bih mogao da imam izgovore, sebi sam napravio cilj – da pravim firmu u kakvoj bih voleo da moja Lena radi. Sa nemalim ponosom mogu da kažem da sam u tome uspeo i da za svoju ćerku u nekoj firmi ne bih nikada tražio više nego što dobije bilo ko ko se zaposli u MIKROE.
Mi smo definitivno zanimljiva firma ako se uzme u obzir period u kome smo nastali i razvijali se. Nedavno smo napunili 21 godinu, tako da smo upoznali demonstracije, inflaciju, revoluciju, svetsku krizu 2008, pandemiju, današnju krizu. Sve to vreme napredujemo i gradimo sistem koji počiva na transparentnosti, organizaciji, automatizaciji, ličnom napretku i poštovanju izbora i sloboda.
Danas smo firma koja na tržište izbacuje novi proizvod dnevno, ima svojih 2.000 proizvoda, razvija svoj ERP i prelazi na četvorodnevnu radnu nedelju. Neka odeljenja, kao što je proizvodnja, već su prešla, neka se spremaju u januaru, a cela firma će preći do kraja 2024. godine. Proces nije lak i to ne zato što nam nešto treba od opreme ili treninga. Nije lak jer je sve u našim glavama!
Kako ste došli na ideju slobodnog petka i da li mislite da je četvorodnevni sistem rada budućnost poslovanja? U čemu je njegova prednost?
Pitao sam se jednom šta znači suštinski da je neka firma organizovana i došao sam do toga da se to jedino može dokazati kraćim radnim vremenom u kome bi se uradila ista, ili čak veća količina posla. Sa tim zaključkom sam pre nešto manje od dve godine počeo da radim sa odeljenjem proizvodnje kako bi to odeljenje postalo prvo koje će raditi četiri dana nedeljno umesto pet. Odabrao sam proizvodnju kao prvo odeljenje iz prostog razloga – najteže je za skraćivanje radnog vremena. Bilo je potrebno malo manje od dve godine da ostvarimo taj cilj. Velike izazove smo resili i sada možemo da kažemo da proizvodnja sa jednim danom kraćeg rada nedeljno izbacuje 30% više.
Ako me pitate šta je bilo ključno, verovatno ću vas iznenaditi odgovorom – ključan je “mindset”. Mislio sam da će to biti neka automatizacija, organizacija, ali ne. Kada su ljudi u svojim glavama sa sobom rešili da oni to mogu tog dana, to su i mogli. Naravno, ceo proces je išao korak po korak, 30 minuta manje, pa sat, pa dva, i nakon 8 meseci rada po dva sata kraće – prešli su na četvorodnevnu radnu nedelju. Danas je petak, ja u svojoj kancelariji pišem ovaj intervju, a mašine se ne čuju i moje kolege iz proizvodnje danas ne rade. Uskoro ih sledimo svi, neko odeljenje ranije neko kasnije.
Vašu kompaniju odlikuje najoptimizovanija proizvodnja, a i klijentima svojim proizvodima zapravo prvenstveno štedite vreme. Da li se sve može optimizovati i postoji li granica optimizacije – ili uvek može biti bolje?
Mi kao firma trenutno živimo u svetu sati, izbacili smo mesec i dan kao odrednicu vremena, i samo taj postupak nas je mnogo ubrzao. Sada se pomeramo u svet minuta gde sve možemo još brže. Onome ko ovo čita može da liči da se radi non-stop, a u stvari je obrnuto, sve manje se radi, a sve više misli, planira. To se najbolje vidi po salama za sastanke. Imamo ih 3 na 100 zaposlenih i sve su non-stop pune. Često svoj sastanak držim kod sebe u kancelariji jer su sve sale zauzete.
Svaki dan proizvodite barem jedan novi proizvod. U čemu je ključ nepresušnog izvora ideja i realizacije istih?
Ideja ima veoma mnogo i ne mogu da presuše jer se sve razvija, ceo svet se razvija pogotovo u pravcu elektronike. Ono što svi nažalost vidimo je rat dronovima za čiji rad je potrebno veoma mnogo elektronike i programiranja. Pored tog primera imate električne automobile, mnoštvo inteligentnih senzora, kamera i svega ostalog. Robotika još nije uzela maha ako se izuzmu mali kućni usisivači. Tek ćemo videti upotrebu robota u svakodnevnom životu. Nekada ih nećemo prepoznati jer će biti u obliku automatske kase u prodavnici ili taksija bez taksiste. Budućnost je svetla za elektroniku.
Kažete da se bavite nelogičnim stvarima, jer se logičnim ne postiže više od drugih. Šta su za vas nelogičnosti, da li nam možete dati primer?
Skoro sam bio na nekom panelu i postavili su mi slično pitanje. Odgovorio sam pitanjem: Gde su granice firme, kako znamo koliko neka firma može? Ako radimo naporno, prekovremeno, doći ćemo do odgovora gde su granice rada zaposlenih, ali ne i firme. Pitajući sebe to došao sam do zaključka da moraš da postaviš pred firmu zadatak koji izgleda toliko teško da se može okarakterisati kao “nelogičan” . Tako sam došao do kovanice “nelogično u službi napretka firme”. Pre sedam godina kad sam pred firmu stavio zadatak da pravimo jedan novi proizvod dnevno, svi su rekli da to ne može i da nije logično (odatle i naziv). Danas već pet godina radimo jedan proizvod dnevno. Pre dve godine sam stavio pred firmu zadatak da napišemo 1.000 članaka dnevno na različitu temu u roku od jedan minut. Taj zadatak smo rešili kao i prethodni, u januaru se očekuje puštanje naše EmbeddedWIKI platforme. Da li se prst može produžiti do Meksika i tamo nešto dodirnuti? Može i to, rešili smo u našoj Planet Debug platformi. Ima toga mnogo, bitno je da se sanja, mašta, traži moguće i nemoguće. Nekada će to nemoguće postati moguće i to je ono što će firmu da pomeri za deset godina unapred.
Jedan od vaših najnovijih projekata zove se “Ne smeš da čitaš, sve moraš da znaš”. Kako je to moguće i kako ste rešili ovu “zagonetku”?
Jeste, ovo je još jedan ‘nelogičan’ zadatak koji sam postavio pred firmu. Zamislite da imate nekog ko sve zna i on stalno ide sa vama, gde idete vi ide i on. Šta god da vas neko nešto pita, a da ne znate odgovor, on vam šapne. Na taj način vi ništa ne čitate, a znate sve. Sad zamislite da je ta osoba u vašem računaru ili telefonu i da može glasom da vam da odgovor. Eto, rešili ste se čitanja (spora akrivnost), a sve znate. Mi to koristimo u našem poslu da pitamo nas NECTO IDE sve što nas zanima u vezi mikrokontrolera koga programiramo, a da ne čitamo PDF od 600 strana! Minut po minut, uštedi se mnogo vremena.
Smatrate da se sve može reći u samo jednoj rečenici. Koja bi bila jedna rečenica kojom biste motivisali druge?
Napreduj, komuniciraj, oseti profesionalnu i ekonomsku slobodu i daj svoj maksimum svaki dan!
Deo ste Srpske asocijacije menadžera. Zašto je važno da postoji ovaj tip organizacije i da li smatrate da je komunikacija među stručnjacima važna za međusobni napredak?
Da, u upravnom sam odboru sa neverovatno sjajnim kolegama iz drugih firmi. Stvarno može da se nauči mnogo iz iskustva drugilh menadžera. Biti menadžer je prilično zahtevan posao koga svi mi radimo, jedino u čemu se razlikujemo su posledice – neko prođe sa manje, a neko sa više posledica. Posao je lep, osećaj je dobar, ali ima i svoju tamnu stranu. Ko nije radio sa ljudima i nije osetio razočarenje koje taj rad nekad nosi, ne zna o čemu pričam. Ipak, ima i toliko uspeha i sjajnih dana i trenutaka.
Ovde bih mogao i šaljivo da odgovorim: Da možemo da se iskukamo jedni drugima! Nekako svi misle da volimo da radimo i da zato ostajemo prekovremeno, odgovaramo vikendom i sa odmora. Istina je da smo odgovorni prema firmi i ljudima i da to radimo iz tog osećaja. Naći pravi balans je težak zadatak i za nas iskusne.
Vaš hobi je pecanje, pecali ste na mnogim mestima širom sveta, a čak se i takmičite. Zašto baš pecanje, da li u njemu pronalazite mir i vreme za razmišljanje – ili dok pecate jednostavno “ugasite” misaone procese?
Pecanje ima važnu ulogu u mom životu. To je period kad možete da se fokusirate na neku temu i da kroz mešavinu meditacije i koncentacije dođete do određenih odgovora. Sve vreme dok sam stvarao firmu išao sam i na pecanje, vremenom su se zaključci gomilali i to je postala naša poslovna doktrina. Nekada mi za odgovor treba i 1.000 sati, nekada samo 30-40… Ako prosečno pecanje traje 4-5 sati, vidite koliko dugo treba da se odovor dobije. Upornost je odlika preduzetnika gde sebe ubrajam.
Odali ste nam tajnu da ste 1.000 sati proveli razmišljajući o tome na osnovu čega ljudi donose odluke. Koji je vaš zaključak?
Ovo mi je jedna od tema na koju sam potrošio prilično vremena. Postavio sam jednom sebi pitanje: Šta najviše radim u toku dana, zašto mi je dan težak, zašto sam umoran na kraju dana itd? Zaključio sam da me najviše umara donošenje odluka i da je veći deo mog dana upravo to. Kada sam to rešio, prosto sam se zapitao na osnovu čega donosim sve odluke i na svoj užas nisam bio u stanju da sebi dam brži i jasan odgovor. Na kraju sam napravo spisak od 36 kriterijuma na osnovu kojih donosim odluke, što me je malo umirilo, ali ne i smirilo. Vremenom sam ih sveo na dva koja sada delim sa vama: prvi je Perspektiva na osnovu koje donosimo sve važne i bitne odluke, gde kupiti stan, da li promeniti firmu, oženiti se ili udati itd. Drugi je Percepcija – sve naše male odluke, rad na osećaj, subjektivna mišljenja proizilaze iz percepcije. Na osnovu nje danas obučemo jedan sako, a ne drugi, jedemo meso, a ne ribu, pijemo fantu, a ne koka-kolu, idemo u bioskop ili pozorište itd.
Ova dva kriterijuma su moj odgovor sebi na pitanje na osnovu čega donosim odluke u toku dana. Kod mene to radi i jasno mi je. Nadam se da će i vama razjasniti neke vaše postupke ili odluke.
Vi ste tragač za znanjem. Da li biste rekli da se smisao života krije u učenju, izučavanju, promišljanju? Koja je vaša filozofija života?
Dobro pitanje! Mislim da sa svoje 53 godine života i 30 godina rada mogu da dam relevantan odgovor. Dinamika bi bio jedan odgovor. Volim da se sve kreće, napreduje, menja, adaptira. Volim novi dan, volim i novi izazov.
Drugi odgovor bi bio “biti prvi ili najbolji”. Naš mozak je iskorišćen svega 10%, ako bi nam mišići tako izgledali – ne bismo mogli da ustanemo iz kreveta. Teretana za mozak je nešto što me čini srećnim. Da izmislim nešto novo, zadivim svoje kolege (nimalo lak zadatak), pokažemo svetu nešto drugačije, naprednije, efikasnije. Imam osećaj da sam jedino potpuno srećan kad firma nešto uradi prva na svetu. Desilo se svega desetak puta za poslednjih dvadeset godina. Nekome je to malo nekome mnogo, meni to nije broj, nego put kojim idem dalje u životu. Želim vam da osetite taj momenat kad ste toliko posebni da ste izmislili nešto novo, ili ostvarili nešto kao niko pre vas.
Fotografije: WANNABE Media
Jovana Pantić
