Bane ne radi u međunarodnoj kompaniji. Nema zvučne titule. Ne dolaze mu strane delegacije. Šef mu nije niti Nemac niti Englez. Radi uglavnom sa domaćim stanovništvom. Znanje stranog jezika nije mu neophodno na radnom mestu. Ako ga i upitate za jezik, vrlo rado će vam preporučiti juneći, uvek mu je svež, i goveđi koji je idealan za supu. O telećem da i ne govorimo, od njega se može napraviti nekoliko specijaliteta. Bane radi u mesari “Biće bolje” na pijaci u Bloku 44, gde vrlo često svraćam. Od njega sam naučio nešto veoma važno o poslovanju. Upravo o jeziku.
Nedeljom ujutru odlazim na staru dobru pijacu, sa starim dobrim spiskom koji, po starom dobrom običaju, napravi moja… hmm… dobra supruga, uvek kod starog dobrog Baneta po meso, sa starim dobrim pozdravom: “Kako je danas?” i njegovim starim dobrim odgovorom: “Biće bolje”. Prošle nedelje, prekinuli smo naš mali obred. Već sa vrata Baneta zatičem u potpuno drugačijoj ulozi. Ozbiljnog izraza lica, razgovara sa stranim mušterijama. Našim komšijama iz bloka 70 – Kinezima.
Svako ko živi na Novom Beogradu, primetio je da su Kinezi već naučili osnove srpskog jezika i da se sa njima možete nekako dogovoriti i ako niste mandarinskog porekla. Sporazumevanje je uz pomoć ruku i nogu, a možda uspete da im nešto prodate. Naravno, ukoliko pre toga oni vama ne prodaju to isto po znatno nižim cenama. Ali, za trgovinu mesnih proizvoda pantomimom, treba imati poseban dar. Ne znam kako bih im objasnio šta su pileća jetra ili svinjska dimljena rebra. Ili, ne daj bože, da pokažem od čega se prave škembići. Izbio bi međunarodni skandal. Zanimalo me je kako će se Bane snaći u ovoj, za mene, nezamislivoj situaciji. Zatičem zapanjujući prizor. Bane na savršenom kineskom jeziku razgovara i razdraganoj mušteriji prodaje sve što je tražila, kao i ono što nije, ali Bane zna kako se to kaže na kineskom. Tako se u korpi gospođe Ming odmah našao cu kan, odnosno svinjska džigerica, njuro odnosno teletina, cuzo-svinjetina, nuzo-junetina… Sve je Bane precizno objasnio, dok sam u neverici pratio ovaj razgovor. Pošto je zadovoljna mušterija platila račun i izašla iz radnje, upitao sam Baneta, naravno, na savršenom srpskom jeziku:
“Je li, bre, burazeru, gde si ti sve ovo naučio?”
Bane, dok odlaže upravo primljeni novac u kasu, zadovoljno mi je objasnio da u poslednje vreme sve više Kineza ulazi u radnju i da im je veoma teško da mu objasne šta žele. Umesto da čeka da oni nauče srpski, on se kao svaki pametan prodavac potrudio da im priđe. Nije mu bilo teško da nauči osnovne reči kojima se nudi meso i da na taj način pridobije njihovo poverenje i poštovanje. Smeje se i kaže: “Možda ima i na drugim mestima kvalitetnog i svežeg mesa, ali nema mnogo prodavaca koji govore kineski jezik”. I vrlo brzo se pročulo za njega, jer osim dobre robe nudi mušterijama i jednostavnije sporazumevanje.
Mnogi pitanje jezika doživljavaju kao da se odriču svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Ni za živu glavu neće da nauče nijednu reč mrskog im stranog jezika. Ponose se time što niko nije uspeo da ih natera da progovore. To im bude važnije od bilo kakvog napredovanja i boljeg statusa u firmi. Obično se ne zaustave samo na odupiranju jeziku, nego i na svemu što je novo i drugačije. Obično budu i veoma teški za saradnju. Njihov jezik nije na ceni.
Takvima, nažalost, ni škola jezika neće pomoći. Možda bi bilo bolje da odu prvo kod Baneta u mesaru. Da ga samo posmatraju kako radi i za početak nauče čemu jezik služi.
Ne samo za supu. Ne samo za dinstanje.
Izvor: preuzeto sa autorovog bloga, dnevnikjednogdirektora.com
