Mnogo velika kompanija. Mnogo velika poslovna zgrada. Ispred nje mnogo veliki parking, ograđen sa svih strana. Na ulazu parkinga, mala rampa. Pored male rampe, mala kuća. A u kućici – mnogo veliki radnik obezbeđenja. Ja sam pokušao da uđem na parking, jer sam hteo da kupim uslugu mnogo velike kompanije, jer su u mnogo velikoj zgradi otvorili maloprodaju, jer su hteli svojim klijentima da omoguće brzu i efikasnu uslugu, jer su im poslovnice prepune, jer je i meni blizu ta njihova poslovnica.
Sve je bilo logično, dok me nije zaustavio radnik obezbeđenja. Na rukavu mu nije pisalo ime mnogo velike kompanije, već neke sasvim druge koja se bavi obezbeđenjem. Poslovnim terminom rečeno, nije radio za njih i njegov interes nije isti. Srpskim terminom, bolelo ga je uvo za to što ja hoću kod njih da ostavim novac.
Dijalog koji smo vodili izgledao je otprilike ovako:
“Dobar dan, izvolite”, kulturno me pozdravi uvaženi radnik obezbeđenja.
“Dobar dan, hteo bih u maloprodaju kod mnogo velike kompanije.”
(Već sam ranije dolazio i znao sam da uvek imaju rezervisana slobodna mesta na svom parkingu ispred maloprodaje.)
“Nema mesta na parkingu. Sve je zauzeto”, kratko i sadržajno mi objasni situaciju uvaženi radnik obezbeđenja.
(Znam, i ja to vidim iz svoje pozicije, ali očekujem i neki alternativni predlog rešenja. Ipak sam ja kupac. A kupac je uvek u pravu.)
“Da sačekam?” pokušah sa nekim predlogom.
“Kako ‘oćeš, danas imaju neke sastanke, parking im je ceo dan zauzet.”
(I ova rečenica ne sadržava predlog. Možda da pokušam sa konkretnijim pitanjem.)
“Pa šta da radim, gde da se parkiram?”
“Ne znam. Probaj na onom parkingu u tržnom centru.”
(Sve ovo propraćeno kažiprstom u pravcu tržnog centra, od kojeg bi trebalo, po svojoj slobodnoj proceni, da uzmem taksi da bih se vratio nazad.)
I tako me radnik obezbeđenja spreči u mojoj nameri da realizujem svoju želju da dotična velika kompanija bude dobavljač moje male kompanije. U pitanju je kompanija, koja kao i mnoge druge velike kompanije, ne prepušta ništa slučaju. Imaju procedure o ponašanju zaposlenih, kako da budu obučeni, kako da se nasmeju, kako da vode telefonski razgovor, kolika dužina noktiju, kolika dužina suknje, kako da prodaju, kako da objasne. Ulažu veliki novac u reklamu kako bi privukli korisnike da dođu baš kod njih. Brinu o okolini, čiste reke, pomažu škole, grade sportske terene. Za primer. Svaka čast.
Ali sve to pada u vodu, kada se kao prvo lice kompanije pojavi radnik obezbeđenja, savršeno nezainteresovan i zbog čega ulazite u kompaniju i šta želite da kupite. Događa mi se to i kada odem u banke, neke fabrike, velike sisteme.
Radnici obezbeđenja. Ponekad prve osobe koje sretnemo pri dolasku u neku kompaniju. U kompanijskim pravilnicima niko ne obraća pažnju na njih. Nisu ni na platnom spisku. Iznajmljuju ih. Izgledaju nebitni. A ipak, mogu da oteraju potencijalne klijente. Kompanije na tu činjenicu odgovaraju da oni kod njih ne rade i da nisu odgovorni za njih. Ali oni, ipak, ostavljaju utisak na kupce. Kao kada bih pozvao prijatelje kod sebe u goste i moj komšija stavi rampu ispred mojih vrata i ne dozvoljava da moji gosti prođu. Pa ko to treba da reši.
Ovaj utisak sam preneo i mnogo velikoj kompaniji. Pišem i svima onima koji između svojih firmi i kupaca postavljaju obezbeđenje.
Objasnite im da ne bi trebalo da vas štite od kupaca, jer će oni pronaći vrlo brzo drugu kompaniju bez rampe, portira i ograde. Tamo ćemo potrošiti novac. A onda vam više neće biti potrebno obezbeđenje. Onda će i ceo parking biti vaš. Ako je to cilj poslovanja, onda ste uradili pravu stvar.
