Vaša profesija podrazumeva rad sa ljudima. Koliko je to stresno i naporno, a koliko dinamično i kreativno zanimanje?
Skoro sam pokušavao da izračunam koliko različitih ljudi upoznam tokom jednog prosečnog dana. I došao sam do cifre od 8. Na godišnjem nivou to je skoro 3000. Tri hiljade ljudi sa kojima se makar rukujete je ogroman broj, a kamoli sa svakim porazgovarati bar nekoliko rečenica, upoznati komunikacijski stil, karakteristike njegove ličnosti, itd. To je često veoma uzbudljivo, čuti nove priče, iskustva, upoznati nove načine razmišljanja, pristupe životu i poslu. Istovremeno, to može biti i te kako naporno. Imam utisak da najveći teret toga snose moji najbliži, kao i prijatelji. Jednostavno, desi se da u razgovoru s njima ostanem bez adekvatne energije i reči, istrošivši ih u prethodnom delu dana.
Takođe, razvoj ljudi i njihovih potencijala nije nešto što će svako oberučke i “na prvu loptu” prihvatiti. Moje kolege i ja smo već navikli da se tokom treninga i radionica koje držimo u prvih sat, dva vremena borimo sa negativnim uverenjima učesnika, njihovim lošim iskustvima, zatvorenošću za promenu, itd. Tek nakon toga, kada te barijere uspemo nekako da smanjimo ili zaobiđemo, počinje da se dešava pravi rezultat i promena zbog kojih se i bavimo ovim poslom.
Razvoj ljudskih potencijala važan je i za razvoj samog društva. Koliko pažnje se u našoj zemlji posvećuje ovoj oblasti?
Sve više i više. Pre 10 do 15 godina na razvoj ljudskih potencijala se gledalo kao na hobi, čak egzotiku. Nešto slično kao danas na golf ili američki fudbal u Srbiji – smatralo se da je to namenjeno za mali broj kompanija-entuzijasta koje “ne znaju šta će sa parama”. Danas imamo situaciju da su među našim najvećim klijentima firme čiji su vlasnici iz Srbije, kao i porodične firme male i srednje veličine. Mnogi od njih uviđaju neophodnost razvoja zaposlenih i sebe lično, a mnogi se povedu krilaticom: “Ako to rade naši konkurenti koji su uspešni i veliki, možda tu stvarno nečeg ima!”
Što se tiče šireg konteksta, tj. društva u celini, situacija se menja nabolje jako malim koracima. Recimo, meni je i dalje fascinantna činjenica da se u osnovnim i srednjim školama napamet uče rudna blaga Mađarske, dinastije francuskih vladara, čitave biljne porodice i životinjske klase, a da se ne uči kako prepoznati komunikacijski stil sagovornika, osnovnu tipologiju ličnosti, veštine rešavanja konflikata, tehnike za donošenje odluka ili optimizaciju investiranog vremena, metode za unapređenje kreativnosti, itd. Ovaj apsurd školskog sistema se ogleda u jednom slikovitom primeru: Kad smo mali, uče nas da pričamo i hodamo. A onda dođemo u školu i kažu nam da sednemo i ćutimo.
S obzirom na to da ste dugo u ovoj profesiji, koje trendove biste mogli da izdvojite kao presudne za razvoj ljudskih resursa?
Sem uvođenja novih tehnologija, kao jake trendove bih naveo merenje efekata razvojnih aktivnosti, kao i koučing.
Među HR-ovima vlada mišljenje da se razvojne aktivnosti ne mogu meriti. Međutim, interesantno je reći da postoji čak i matematička formula kojom se dobija brojčani pokazatelj uticaja razvnojnih aktivnosti na biznis. Takođe, sagledavanje trenutnog stanja, tj. razvojnih potreba kroz različite procene je izuzetno korisno, jer daje mogućnost za praćenje efekata razvoja, ali i za usmeravanje razvojnih aktivnosti u adekvatnom pravcu. Time se izbegava bacanje energije i novca, kao i otpor učesnika aktivnosti. Sve više kompanija shvata neophodnost dobre analize razvojnih potreba pre nego što uskoče u bilo kakve aktivnosti.
Što se koučinga tiče, to je trend koji u svetu traje više od 25 godina, a kod nas oko 5. Pitanje je da li se nešto što toliko dugo traje i dalje može posmatrati kao trend?! Koučing funkcioniše. I to funkcioniše veoma, veoma dobro, pod uslovom da ga radi kouč koji zaista zna šta radi. S obzirom na to da Atria, zajedno sa Eriksonovim koledžom iz Vankuvera, organizuje jedinu edukaciju na našim prostorima po standardima Internacionalne federacije koučeva, trudimo se da promovišemo koučing po priznatim i definisanim standardima, koučing koji ima jasnu formu i pravila. Na taj način pokušavamo da promenimo mišljenje koje je prisutno u javnosti da je koučing neka izmišljena metodologija kojom se bavi ko stigne. To je teška i naporna borba, a istovremeno suštinski važna za očuvanje profesije.
Ako se uzme u obzir sve veći uticaj novih tehnologija, digitalnih alata i društvenih mreža na sve oblasti, pa i na ovu, može li se predvideti u kom pravcu će se ova delatnost kretati u budućnosti?
Ono što je počelo kao trend pre nekoliko godina jeste stavljanje sve većeg fokusa na e-learning i moderne tehnologije. Recimo, u Atria Grupi imamo simulator virtuelne stvarnosti za prezentacijske i prodajne veštine. To znači da prezenter/prodavac ispred sebe ima virtuelnu publiku koja ima određene reakcije i koja vas stavlja u izazovne situacije. Sve vreme se prati vaš nivo stresa preko biofeedback aparata. Ova metodologija je nekoliko puta efikasnija od klasične postavke treninga.
Takođe, aktivno koristimo aplikacije za pametne telefone, e-learning platforme, online testove koji se prilagođavaju odgovorima ispitanika, itd. Spremamo još neka veoma inovativna rešenja i iznenađenja koja će potpuno promeniti pristup razvoju ljudskih potencijala i talenata, ali je to još uvek tajna (smeh).
“Dobitna” kombinacija za poslovne muškarce najčešće su pantalone i sako. Da li je ovo i vaš izbor? U čemu se osećate najprijatnije?
Obično muškarci, dok su mlađi, preferiraju opušteniju varijantu, a kasnije u životu formalniju kombinaciju. Kod mene je to bilo obrnuto. S obzirom na to da sam skoro 5 godina proveo radeći u banci gde su odela bila obavezna, sada mnogo više preferiram kombinaciju farmerki i neke dobre košulje. U tome se osećam mnogo opuštenije i slobodnije. Mada, i dalje volim da obučem odelo, kravatu i moj omiljeni detalj – košulju sa manžetnama.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: Dragan Asanov
Ivana Tomić
