Sava Dalbokov je član Upravnog odbora Steiermärkische Banke i Štedionice AG u Gracu, Austrija, gde je odgovoran za strategiju operacija banke na Zapadnom Balkanu. Zajedno sa Erste Grupom, Steiermaerkische ima jednu od najvećih grupa banaka u regionu, sa prisustvom u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i Sloveniji. Za naš magazin ovaj uspešan poslovni čovek otkriva sa kojim izazovima se susreće u svakodnevnom poslu, šta je ono što ga najviše ispunjava, ali i to šta radi za svoju dušu kada se “umori” od bankarstva i ekonomije.
WANNABE MAN: Bili ste jedan od predavača na konferenciji “Where Coaching Meets Science” na kojoj ste sa učesnicima podelili svoja koučing iskustva iz sveta biznisa. Koliko je koučing kao način rada koristan i koliko je bitno da menadžeri na taj način rade sa svojim zaposlenima?
SAVA DALBOKOV: Tema mog predavanja je bila: “Šta sam naučio o liderstvu od svoje dece”, jer njihov dolazak mi je promenio svet i vidike. Vidim dosta paralela između koučinga i roditeljstva: radi se o tome da se posvetiš nekome, do koga ti je stalo. Tu nema foliranja, nego iskrene brige (i ljubavi) da osoba, koja ti je u srcu, postigne svoje potencijale i bude ispunjena u životu. Što više od te filozofije uspemo da primenimo i u profesionalnom kontekstu, to više će nas naš posao “paliti”.
Koučing ima za cilj da poboljša klijentov performans kroz rad “jedan na jedan”. Da li se i u kojoj meri ovakav proces rada zaista primenjuje u kompanijama?
Ovaj način rada postaje sve popularniji, pogotovo zato što sve više kompanija uzima koučing kao sistemski deo razvojnih programa za svoje menadžere. Glavni izazov je da iskusni i često uspešni menadžer prizna – prvo sam sebi, a onda i drugima – da ima prostora za razvoj. Tako da je u svakom slučaju potrebna određena doza refleksije, skromnosti i možda strogosti prema samom sebi. Međutim, kad si načisto sam sa sobom, mislim da može mnogo više da se nauči od zajedničkih/grupnih koučinga, gde se diskutuje o sličnim problemima. Jedna od ključnih veština efektivnog menadžmenta je sposobnost da dobro sarađuješ sa ljudima oko sebe – to se najbolje vežba u grupi.
Gde se susreću koučing i nauka? Da li se koučing može smatrati naukom ili je pre reč o veštini?
Koučing i nauka susreću se u birtiji, kad je radni dan gotov, pa uz pivo diskutuju šta je nauka, a šta veština (smeh). Svakako postoji mnogo naučnih saznanja, modela i teorija, kojima koučing (može da) se koristi. A kako da pogodiš najbolju kombinaciju svih tih modela i teorija, a pri tome da dodaš i još malo “ličnog začina”, više je stvar veštine i osećaja.
Član ste Upravnog odbora Steiermärkische Banke i štedionice AG u Gracu, u Austriji, i odgovorni ste za strategiju operacija banke na Zapadnom Balkanu. Šta vam predstavlja najveći izazov u poslu, a šta je ono što vas najviše ispunjava?
Najveći izazov mi je da razvijemo “pravu formulu” regionalne saradnje na način da svako bude individualno uspešan, a istovremeno da sve više delimo ono što nam je suštinski zajedničko. Mi imamo prilično “federalnu kulturu” i lokalno uspešne banke u grupaciji, ali verujem da možemo selektivnim povezivanjem da budemo još bolji i za naše klijente i po rezultatima. Međutim, da bi bilo “pravo”, to povezivanje mora da je što manje spušteno odozgo, a što više zasnovano na vlastitim potrebama i otvorenosti naših banaka. To je zahtevan i dugačak put, iako sam uveren da je na kraju rezultat puno bolji.
Najviše me ispunjava kada vidim kako napredujemo na tom putu malim koracima: kolege se okupe, prodiskutuju, malo pojedemo i popijemo i onda realizujemo poneku regionalnu inicijativu, gde se svi (ili barem većina) identifikujemo sa njom – u ovakvim situacijama sam stvarno ponosan na našu regiju. Još jedan aspekt poslovanja koji mi puni dušu su programi i aktivnosti, kojima pomažemo ljudima na različite načine i na različitim poljima, koje doprinose da naša regija sutra bude bolje mesto za život: socijalno, kulturno i ekološki. Radimo različite inicijative preko naših fondacija, a jako dobar primer je takodje i program Superste (www.superste.net) Erste Banke u Srbiji.
Kako izgleda jedan vaš radni dan?
Kad ne putujem: dođem ujutru u kancelariju oko 9:00, čitam e-mail-ove, analize, pratim rezultate poslovanja, čujem se/sastančim sa kolegama (redovno ili spontano) i ako je sve “pod kontrolom” idem oko 18:00 kući. Kad putujem: sednem u auto, idem na aerodrom, dođem u neku zemlju regije, razgovaramo i sastančimo sa menadžmentom lokalne banke i ako ima vremena “odradimo” i neki ručak ili večeru, jer tu možeš puno toga da saznaš. Inače, stalno mi se, kao misao vodilja, kroz glavu vrti šta bismo mogli još da uradimo kako bi naše banke u regiji bile još uspešnije i, što je meni jako bitno, što ljudskije.
