Osećate se ogoljeno, odbrambeno, ne znate kakav stav da zauzmete, pa ste za svaki slučaj rezervisani i distancirani i čekate da vidite kako će se stvari odvijati. A one će se odvijati, ne brinite. Ali ne možete da ne brinete i to je sasvim normalno. Svako ko se ikada našao u kolektivu gde svi znaju šta treba da rade i gde su već ustanovljene struje simpatije i antipatije, oseća se kao brodolomnik na splavu, koji se nada da će odnekud naići spas.
Ljudi će vas ignorisati
Oni još uvek nisu vaše kolege, vi još uvek niste deo kolektiva. Uvek postoji neko ljubazniji i pristupačniji od ostalih, ko će vam se povremeno obratiti, ali niko neće baš nešto obraćati pažnju na vas, a većina će vas ignorisati. Novi pripadnici kolektiva obično prave istu grešku – ostaju izdvojeni i nesrećni što ih svi ignorišu, umesto da oni iniciraju komunikaciju, traže pomoć, uputstva, objašnjenja. Svako je raspoložen da vam nešto objasni (to je pozicija moći, oni nešto znaju što vi ne znate) ali vi morate da tražite pomoć (da pokažete da prihvatate i vrednujete njihovu poziciju moći). Osim toga, razmislite i na sledeći način – homogenost kolektiva je ugrožena kad se pojavi neko nov i svi gledaju gde će ga svrstati, jer ne znaju da li ih njegova pojava na neki način ugrožava, pa se za svaki slučaj drže odbrambeno. Vi treba da spustite gard (da pokažete stomak, kao što radi pokorena životinja) ali da ne budete suviše servilni, već da se usredsredite na savladavanje veština koje zahteva vaš posao.
Izbegavaće da vas uvrste u tim
Niko neće biti naročito raspoložen da vas uključi u neki timski posao u kome svi zavise od veštine svih ostalih – ne zato što imaju nešto protiv vas, nego zato što ne žele da ih usporavate, a to bi se sigurno desilo. Moraćete da zaslužite svoje mesto u timu, a u nekom trenutku će se stvoriti uslovi da uskočite i pokažete šta ste naučili. Dakle, ne gubite samopouzdanje u malodušnosti i teskobi i tripovanju da su vam svi neprijatelji, nego radite ono što svi početnici moraju da rade – kradite zanat.
