Da mi je danas poslednji dan života, da li bih bio ponosan na ovo što radim?
Ovo pitanje služi kao čekiranje stvarnosti. Jer najčešće živimo kao da ćemo živeti zauvek (iako racionalno znamo da to nije istina) i propuštamo da budemo sto posto prisutni u sadašnjosti i sto posto uključeni u svoj trenutni život. Dakle, da li ovog momenta radiš ono što voliš, daješ sve od sebe i živiš ispunjenim životom, tako da bi mogao mirno da ga napustiš, sasvim zadovoljan sobom?
Šta je sa druge strane straha?
Sa druge strane straha je olakšanje što si nešto uradio iako si se plašio. Spoznaja da strah uopšte nije tako velika prepreka i da ga većim čini oklevanje, ustezanje, premišljanje. Najčešće je ono što te plaši baš ono što odmah, obavezno i neodložno treba da preduzmeš i da završiš sa agonijom straha i anksioznosti.
Da li je ovo „do jaja“ ili „nije loše“?
Prihvatajući mnoge stvari koje su polovično dobre, koje nas baš ne inspirišu i ne zadovoljavaju posebno, ali nisu loše, propuštamo da težimo za sjajnim stvarima, koje nas uznose, uzbuđuju, podstiču i izazivaju najbolje u nama. Zato uvek zapitaj sebe na šta pristaješ – da li je to nešto tek osrednje, što uopšte nije loše, ali ni približno nije „do jaja“, sto posto, ful, pun pogodak…
