Pozicije vrednovanja poraza i pobede nalaze se na suprotnim krajevima opšteprihvaćenog vrednosnog sistema. Kad sa nekim saosećamo, ili smo na istoj ravni sa njim, ili smo malo iznad i poručujemo mu “znam kako ti je, drži se, navijam za tebe” sa pozicije ličnog iskustva. Kad se nekome divimo, mi smo ispod njegovog nivoa, daleko od toga da znamo kako se on oseća u tom trenutku, na nižem terenu sa koga gledamo uvis i poručujemo “svaka čast i blago tebi, baš ti zavidim”.
Pojednostavljeno je, znam, i postoje nijanse. Ali ovaj prikaz se tiče proseka, a ne nadproseka, koji sam po sebi uvek štrči za glavu i uvek prima šamare proseka koji ga doseže taman toliko da podigne ruku i udari. Kad neko nadprosečan podbaci, omane, zbuni se, blokira, popije surovu kritiku svih, kao da su jedva čekali da se saplete, pa da ga izgaze. A kad neko ispodprosečan krene da se bruka, svi mu se smeju, ali u tom podsmevanju ima simpatije i olakšanja i podrške, koja poručuje “odlično, ima nekog od koga sam bolji”. Valjda otuda ekstremna popularnost raznih Ajfon-Oro pojava i sklonost da kritikujemo izvrsnost, čim za mrvicu odstupi od onoga što od nje očekujemo.
