Takvu sobu, u kojoj se loži šporet, spava na gvozdenom krevetu sa belim tablama na čijem uzglavlju su naslikani paunovi, golubice i venčići cveća, sa takvim stolom, na kome se razvlače domaće kore, imale su sve domaćice u selu, a sve su bile nečije bake. I kad se mi klinci, dođoši iz gradova, sinovi sinova koji su uspeli u životu, pa su otišli iz sela i dolaze samo kad im deca imaju raspust, skupimo da malo živimo detinjstvo svojih očeva, naše polupismene i nepismene bake domaćice su najsrećnije na svetu. Rade one isto što i uvek, ali sa duplo više poleta, sa sjajem u očima i ponosom na svoje potomstvo.
Pola dana smo provodili u jurcanju, a zime su bile pune snega i hladne baš kao prave. Klizanje na „čičino potoče“ – zaleđena bara između reke i šumice, sankanje na „mali kamik“ pošto se na „golemi kamik“ ide samo leti, dok ne osetimo da noge više ne osećamo. I posle se grejemo uz smederevac, dok se peče banica, a to je valjda svaka pita, uključujući i gibanicu. Za doručak kačamak i mleko, kačamak sa sirom, preliven zaprškom od belog luka i aleve paprike, domaće sušeno meso iz pušnice u dvorištu, krupna jaja različitih boja kao da su farbana, koja skupljamo sa senika, iza obora, između greda u šupi, gde lukave seljačke kokoške pokušavaju da ih sakriju.
