Postoji mačevanje kao sport odvajkada, ali ova moderna sportska verzija koja je olimpijska disciplina još od Atine 1896. godine zahteva rigorozan trening od malih nogu i specifičnu građu. Ako pogledate mačevaoce uglavnom su vižljasti, vitki, da ne kažem mršuljavi. Istina, posredi su veoma lepo građeni mladići, jer ovaj sport zahteva izuzetnu hitrinu, izdržljivost, razvijenost gotovo svih mišića, gotovo baletsku gracioznost i vrhunsku preciznost i koncentraciju.
Kao i sa drugim borilačkim veštinama, praktikovanje mačevanja je bilo striktno podeljeno na vrlo ograničena pravila sportske igre i borbeni deo koji su vežbali samo oni najhrabriji (i najbogatiji koji su mogli da priušte pravi mač i pravu zaštitnu opremu). Početkom dvadesetog veka obnovljeno je zanimanje za borbeni deo veštine mačevanja, pa je osnovan niz mačevalačkih klubova koji su pokušali da prikupe znanja evropskih škola mačevanja. tu i tamo, entuzijasti i naučnici objavljivali su ishode istraživanja onog što je danas tzv. istorijsko evropsko mačevanje (HEMA – Historical European Martial Arts).
Zanimljivo je da sve do devedesetih godina prošlog veka nije postojalo zanimanje za masovnost razvoja ove druge grane mačevalačke veštine. Tek od osamdesetih i devedesetih počinju ozbiljne rekonstrukcije. Tome je delom kumovao razvoj praktične arheologije, pokušaji da se dublje pronikne u aspekte života ljudi iz davnina tako što se iznova stvaraju uslovi u kojima su naši stari živeli. Delom je zasluga i sve pristupačnijih materijala i znanja koja omogućavaju da se kuju dobri oklopi i mačevi. Nije bez doprinosa i popularnost dokumentarnih i igranih filmova u kojima se prikazuju borbe iz starine.
Rekonstrukcija nije protekla ni bez neprilika. Ponajpre, ispostavilo se da nije tako jednostavno prekopirati stilove borbe iz knjiga i sa ilustracija. Postavljena su mnoga pitanja o kojima se i danas špekuliše. Danski mačevaoci koji su izradili vikinške štitove, na primer, pokazali su da je tehnika borbe mačem i štitom prilično zamršena i da postavlja mnoge neočekivane zagonetke. Otkako je počela rekonstrukcija gotovo da nema dve škole koje su se složile oko “ispravnih” poteza. Holivud je tu pretekao život, pa su mnogi pokušavali da u stvarnost pretoče visoko stilizovane koreografije, dok su drugi, pak, pokušavali da iznađu sistem u veštini koja se zapravo trudi da kodifikuje vrlo brutalnu i krvavu tuču hladnim oružjem.
Uprkos nedaćama, škole istorijskog mačevanja nastavile su da niču svuda, pa i kod nas. Osim grupe za oživljavanje srpskog viteštva SVIBOR koji se trude da kroz viteško borenje ožive mačevanje kao jednu od borbenih veština, mnogi sportski mačevalački klubovi proširili su svoju delatnost i na istorijsko mačevanje, tu su i škola mačevanja “Sveti Đorđe”, “KDF Signidunum”, kao i novootvorena “Terca”.
Kao istorijska rekonstrukcija, borbeno mačevanje prikazuje se i na skupovima kao što su turniri i parade koji se održavaju na Adi, Kalemegdanu i Petrovaradinskoj tvrđavi, ali i na međunarodnim viteškim turnirima u Sloveniji, Hrvatskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Rusiji, Nemačkoj i Mađarskoj.
Stoga, ako žudite za tim da vas neki rmpalija odvali metalnim mačem, čisto kako biste imali izgovor da se vešto izmaknete i raspamprčite i vi njega, pridružite se klubovima istorijskog mačevanja.
Ranko Trifković
