Mislim na odnose među ljudima. Kao da se najveći deo tih odnosa zasniva na nekoj potpuno neproporcionalnoj i iracionalnoj količini moći, koju neko poseduje i kojom vrši pritisak na onog koji ima manje te moći. Jer svako ima neku količinu moći, koja dolazi do izražaja kad ugnjetava slabijeg i podređenog. Decu, životinje, starce, biljke i predmete.
Zašto tinejdžeri obaraju kontejnere, rasturaju klupe i lome sadnice? Iz obesti. Šta to znači iz obesti? To znači da im obest omogućava da osete tu moć. Uništili su nešto čemu su mogli da doakaju svojom bednom tinejdžerskom moći. Možda će sutra isto tako olako uništiti sebe. A možda će shvatiti da je suviše lako uništavati, pa će pronaći izazov u nečemu konstruktivnom. Možda ćemo im pomoći u tome, kao roditelji, nastavnici, treneri, odrasli koji predstavljaju svetle primere u njihovom životu, koji im pokazuju da može bolje i više i pametnije i da je to ono što ti daje osećanje ukupnosti, celovitosti, autentičnosti, ono što ti pruža zadovoljstvo, jer predstavlja pronalaženje sebe.
Tinejdžeri stalno traže sebe. I kad prevrnu kontejner, oni to čine da vide da li sebe čuči tu ispod.
Ali, odrasli su retko svetli primeri. Obično su taman toliko odrasli da smatraju da im je dozvoljeno da koriste svoju moć podređivanja slabijih i neodraslih. Tako kanališu frustracije, koje im izazivaju oni moćniji odrasli, kojima moraju da se povinuju. Direktori, gazde, predsednici, vlast. Hijerarhija. Samo što hijerarhija nije zamišljena kao piramida bolesnika na čijem vrhu čuči najbolesniji sa najviše moći, nego radi organizovanog nošenja odgovornosti.
Seća li se iko toga? Ah, retoričko pitanje. Nego, uzalud prozivamo društvenu odgovornost. Držimo se lične i bazične. Jer odatle sve kreće.
Hoćemo li odgajiti decu koja ne preispituju, ne istražuju, ne talasaju, ćute pred nepravdama sa kojima se sreću, jer smo i sami u tom fazonu? Da ne talasamo. Ćutimo. Uvek može gore. A imamo i decu, nećemo nikome da se zameramo. Hoćemo, verovatno. Osim ako se jako odupiremo svojim sopstvenim načinom života.
Ne kažem da treba da jurišamo na vetrenjače i da čačkamo lavove koji spavaju naoružani grančicama, ali kažem da ne treba da se plašimo. Jer će nas strah voditi linijom manjeg otpora i hraniti svest o tome da uvek može gore. I pomoći će nam da se polako navikavamo na sve gore i gore.
Treba da poznajemo svoja prava. Ah, pokušajte da ih upoznate. U svakoj firmi, znaju se obaveze i kazne za neispunjavanje obaveza. U svakoj hijerarhiji hoda se na prstima da se Glavnom ne probudi bes. Prava se uglavnom ne znaju. Ako pitate, niko neće umeti sigurno da vam kaže, osim ako nešto ne može. Pri tom vam neće reći kako može. Jer niste to pitali. A ako ste lukavi, pa pitate to, uputiće vas na nekog sa višeg nivoa.
Možda imate sreće, pa imate posla sa normalnim ljudima, ali ako ste deo nekog glomaznog sistema, nećete saznati da imate prava na nešto, ako se ne pomučite da saznate.
Prava se ne podrazumevaju. Prava se osvajaju. Zato.
Hoćete da menjate sistem? Promenite ga u svojoj porodici. Odgajite istraživače, koje ni jedan sistem neće zaplašiti, nego će ih izazvati da ga prouče i pronađu način da ga upotrebe za svoju dobrobit.
Praktikujte onu drugu vrstu snage, onaj konstruktivan otpor radi otklona. Čega se plašite? Da ćete upoznati gore od goreg? Šta će vam uraditi moćniji od vas? Zar mogu da vam urade nešto gore od onog što ste već sami sebi uradili pristajući na trpljenje neprestanog pritiska?
Postoje načini. Postoje i ljudi koji znaju da postoje načini i ne pristaju na pritisak.
Uostalom, osvojite moć da budete onaj odozgo. Da vidite hoće li vam glavna ideja biti kako da držite u pokornosti i neznanju one ispod.
Aleksina Đorđević
