Jedan bez drugog ne idu. Jer su na dve strane istog novčića. Mazohizam se neguje kao žensko društveno nasleđe, pretežno. Kuvarice, manje zbori, da ti ručak ne zagori i te fore.
Šta ako ti zagori? Hoćeš li da očajavaš zbog toga što zagoreli delovi nisu jestivi, zbog šerpe koju ćeš danima potapati, otkuvavati i ribati? Zagoreli ručkovi su izvor očaja iz više razloga. Ispadamo rasejane i nesavesne domaćice, a možda nemamo šta drugo da iznesemo na sto, niti imamo novac da nešto kupimo na brzaka. Beda na bedu. Eto gde se mazohizam leže poput buva i širi isto tako.
Životne okolnosti nas stežu i rastežu, gutaju, kidaju, udaraju, šutiraju. A mi trpimo što bolje umemo. Pronalazimo zadovoljstvo u tome što nam ručak nije zagoreo, što smo prećutali i progutali uvrede i poniženja. Naravno, potlačenost je naša svakodnevica, ali mazohizam je odbrana od osećanja potlačenosti. Negde u sebi, izjednačiš tlačenje sa davanjem pažnje i izražavanjem osećanja, sa prisnošću i ljubavlju. Svoje preterane napore vidiš kao žrtvu koju podnosiš zarad svojih voljenih.
A voljeni rastu i goje se. Sadistički orijentisani. Provale vas da nalazite sebe u ulozi mučenika i žrtve i piju vam krv.
Ah, niko tu nije svestan i nameran, barem obično nije. Nego tako stvari funkcionišu i uzimaju se zdravo za gotovo.
Najčešći tekst najčešćih slučajeva porodičnih žrtava glasi oni treba sami da se sete i valjda su naučili do sad, posle milion puta i znaju oni dobro, samo ih baš briga… Oni su obično naša deca i partneri. Ali oni nikada neće da se sete recimo, da vam ne nahrupe na vrata kad su zatvorena, jer verovatno spavate i ako ste ih hiljadu puta molili da vode računa, jer se uplašite kad vas neko tako bučno probudi, pa vam se uzlupa srce i ne možete da se smirite. Dok ne napravite oko toga nekoliko žestokih scena, dok ne organizujete proteste i ukinete im za kaznu privilegije na koje su navikli, uopšte vas neće shvatiti ozbiljno. Onaj ko je na usluzi, podrazumeva se. Džaba im pretite sa šta ćete vi kad mene ne bude, videćete vi koliko vam ja značim…
I kad se nekome požalite, a on vas vrlo razumno pita a zašto to trpite, vi ćete verovatno izgovoriti još jedan među uobičajenim mazohističkim tekstovima – da vidim dokle će.
Znate dokle će? Dokle god ih puštate. Oni svoje sadističke i tlačiteljske sklonosti ne bi ni razvili da se vi ne postavljate kao žrtva i ne pronalazite satisfakciju u mučeničkoj ulozi.
Šta, kandidujete se za sveca? Pa, možda vam upali.
Ako se u međuvremenu ne razbolite od neke tipične bolesti mazohista, pu, pu daleko bilo. Ali ako se ipak razbolite, to znači da ste gurnuti na put borbe za sebe, na kome imate priliku da promenite ustaljene obrasce i izađete iz uloga koje vas ubijaju.
Aleksina Đorđević
