Da pisci, umetnici uopšte, najbolje stvari vide onda kada one ne postoje, već su samo plod njihove mašte i imaginacije, najbolje je opisao samo jednom kratkom rečenicom: “Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!”
Borislav Pekić je dosta pisao o stvarnosti, realnostil, ali i prošlosti i budućnosti. Za razliku od mnogih budućnost je video u jednom drugačijem svetlu i stavljao je na prvo mesto.
“Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.”
“Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.” Ako ste se nekada zapitali zašto imamo oči napred, na licu, a ne na potiljku, evo konstruktivnog odgovora. Ne osvrćite se za sobom, nema poente.
