Evo prostog primera: Možda želimo da otputujemo na neko egzotično mesto, jer tako zamišljamo najbolji odmor na svetu, ali ništa ne preduzimamo da ostvarimo tu želju, iako ona postoji i obasjava nas iznutra. I na kraju, kad dođe vreme odmora, mi ne odemu nikuda, nego provedemo odmor u lenstvovanju i spavanju. I kad počnemo da se preslišavamo da li to u stvari nismo znali šta hoćemo, ili smo bili suviše nepreduzimljivi, shvatimo da nam je baš takav odmor bio najpotrebniji – da ne idemo nikud i ne radimo ništa, da se odmorimo od svih zahteva i imperativa činjenja, učestvovanja i davanja. Ponekad, nismo sigurni da li treba oko nečeg da se angažujemo, dvoumimo se i bezvoljni smo i na kraju ipak odlučimo da se uključimo i potrudimo, oslanjajući se samo na nameru i cilj, a zatim se ispostavi da nam je to oko čega smo se iscimali, bilo baš potrebno, iako nismo imali neku želju da to radimo. Snaga želje nas nosi pravo ka cilju, kad je želja potpuno podudarna sa potrebom.
