Evo zašto je Jean-Paul Belmondo bio neprevaziđena ikona francuskog novog talasa

Međutim, Belmondo nije želeo da bude doživljen na ovaj način, pa je namerno prihvatao uloge koje predstavljaju suštu suprotnost njegovom ustoličenom medijskom personom, kao što su angažmani u Moderato cantabile (kao radnik u nemogućoj ljubavnoj aferi), La ciociara (nežni intelektualac) i Léon Morin (moralno odlučni sveštenik). Ove uloge su dokazale da je, uprkos strogom eksterijeru, Belmondo sposoban za otmenost i osećajnost.

Ujedno je iz umetničkih prešao u popularne filmove, kao što je akciona komedija Cartouche (1962) i avantura L‘Homme de Rio (1964). Poznat po tome što nema kaskadera, Jean-Paul je nastavio da igra u akcijama i komedijama, koje su se pokazale neverovatno popularnim kod evropske publike.

View this post on Instagram

A post shared by Jean-Paul Belmondo (@belmondoretro)

Osamdesetih i devedestih ponovo je promenio imidž, prihvatajući uloge u dramama, kao što su Itinéraire d’un enfant gâté (1988) za koji je dobio nagradu César, i Les Misérables (1995) – igrajući više uloga u Claudea Leloucha novoj verziji klasika Victora Hugoa. Tad se vratio i u pozorište. Godine 2001. doživeo je moždani udar zbog kog nekoliko godina nije bio u stanju da glumi. Na velike ekrane se vratio 2008. u Un homme et son chien. Na njegov zahtev, uloga je potencirala, a ne umanjila njegova novostečena ograničenja. To mu je bila poslednja filmska uloga.

Bio je izrazito voljen među ženskom publikom. Dva puta se ženio i razvodio, a zabavljao se i sa damama iz sveta umetnosti, kao što su Ursula Andress, Laura Antonelli, Maria Carlos Sotto Mayor i Barbara Gandolfi. Bio je otac četvoro dece. Poslednje je dobio kad je napunio 70 godina.