Ko su i šta su, guglajte, brate. MC Naopak, DJ i producent Nemus (opaka umetnička imena, bravo), dva albuma, “Šijemo Sambu” i “Munje Nebjeske” ozbiljno se radi, nema šta, klinci se vazda lože na njih, naročito na tekstove. Reći će vam da su tipovi genijalci, a oni malo nadahnutiji i retoričniji, reći će i više od toga. Sledi nadahnuti opis nepoznatog autora:
“To igranje rečima i notama, ne može niko osim njih. Oni su najgori, ali zato su i najbolji. Oni su propalice i budale isto toliko koliko su i geniji. Oni su i kurve i makroi u isto vreme. Oni su brži od metka, ali su i sporiji od kornjače. Oni sve vide, ali ne koriste oči. Oni su oči. Oni su Stereo Banana.”
Što se mene tiče, volela bih da pevaju na nekom jeziku koji uopšte ne razumem, na japanskom recimo. Povremeno sam uspevala da ih slušam kao da su Japanci, ili kao da sam ja Japanka, pa slušam srpsko repovanje i nemam pojma. Ali ja sam matora raspala Japanka, kojoj je preko glave četiri decenije bunta i revolta i revolucionarne poezije, znam gde živim, koja su mi ograničenja, ko me sve jebe i ne pada mu na pamet da mi malo pridrži sise i jebe mi se za angažovane tekstove. To je kao gutanje sperme – može, nije frka, ali ne volim.
Dakle, Stereo banana izdrkava svoje tekstove u ekstatičnim mlazevima, poliva publiku koja se davi u oduševljenju, a ja sam uključila auto-prevodioca u mozgu i slušam samo muziku. Žmurim. U ekstazi. To je ono što najviše volim. Da muzika uđe u mene, da me dobije, porobi, orobi, postroji, pregazi, razvali i da se posluži mojim čulima na sve načine. Ne mogu da kažem da je bolje od seksa, ali dobro je koliko i dobar seks. Povremeno otvaram oči, jer je gre’ota propustiti prizor – momci imaju ultimativno autentičan scenski nastup. Oni na sceni izvode to što žive, misle, osećaju, stvaraju, tamo im je mesto i presto, duboki rispekt, sa rukama sklopljenim pred srcem i blagim naklonom – arigato, što bi rekli Japanci.
