Mnogo volim Alana Rikmana. Oni koji su ga poznavali govore o njemu sve ono što sam videla čak i kad je glumio surove negativce. Imao je zlikovačku facu, sa onim upečatljivim nosem između dva sitna, oštra oka. Volim profesora Snejpa, za koga smo bili ubeđeni da je zloća, dok se nije pokazalo suprotno. Volim i šerifa od Notingema i otmenog zlikovca iz “Umri muški“ i odrpanog, ludog i čupavog Raspućina, volim njegovo lice u svim ulogama čijih se imena i naziva filmova više ne sećam. Volim ga kosmatog i bradatog, crnokosog i sedog, u dvorskim kostimima, helankama, odelima i plaštovima, volim njegov glas. Da! Metatron u “Dogmi“! Božiji glas. Pa zaista, ne postoji glas kojim bi Bog jasnije govorio.
Moja prijateljica, koja svoj unutražnji život izražava crtanjem, vajka se jer još ne zna kako da nacrta taj glas! Dok ona ne smisli kako, ja pišem o njemu i čujem ga, jer ja tako proživljavam – sa prstima na tastaturi. Ovo je već drugi In Memoriam tekst u ovoj tek načetoj godini. Već sam dve zvezde ispratila, razmišljajući sebično o tome kako ću uvek moći da slušam njihove glasove i vidim njihova divna lica, jer su toliko muzike i filmova snimili, a meni nikad ne dosadi da ponovo slušam i gledam (i čitam) ono što volim. Ostaviti nešto za sobom, a da to nisu deca, kuće, imanja, novci u bankama, znači ostaviti pečat svog prisustva, da se ljudi dive, uče, nalaze inspiraciju i nastoje da svojim stvaralaštvom utisnu sopstveni pečat.
