Ništa je ovaj svet bez umetnosti. I kad neki veliki umetnik ode, jedno ništa ostane da zjapi. Praznina koja ne može da se popuni. Drugi sijaju životom i stvaranjem i divni su i ima ih mnogo, ali niko kao Alan Rikman. Niko kao Bouvi. Niko, kao bilo ko iz ogromnog VIP društva na nebesima. Ukoliko je veće delo koje su ostavili za sobom, utoliko je veće ništa kad odu. Nenadoknadiv gubitak je civilizovana fraza za najdublju istinu, na zemlji i na nebu. Ne želim da pišem ovakve tekstove, a bojim se da će ih biti još. Pokušavam da se setim svih živih koje duboko poštujem, volim i obožavam, pa da napišem nešto o njima dok još svetle na planeti.
Već sam izgubila Teri Pračeta i izbegla da pišem o njemu. A već sam pročitala sve što je on napisao, barem po tri puta. Mogu ja još da čitam. I slušam i gledam. Ali ne mogu da zaboravim, dok to činim, da stvaraoci dela koja su ugrađena u moj temelj, zidove i krov, više ne dišu. I gušim se od toga, od nedostatka daha, koji nikada nisam osetila uz svoj obraz, ali tačno znam kako diše. Ne znam zašto je ova godina počela sa toliko neizrecive tuge, osim ako to nije samo još jedna moćna stvaralačka sila, ugrađena u ovu kuću za svu našu decu.
Izvor fotografija: www.fanpop.com, screencrush.com
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Aleksina Đorđević
