“Niko ne očekuje špansku inkviziciju”, ali do pre samo godinu dana niko nije očekivao ni da će preostala petorica članova “Letećeg Cirkusa Monti Pajtona” prirediti niz oproštajnih predstava u čuvenoj londonskoj O2 Areni. Igrom slučaja, upravo to se i desilo. Između 1. i 20. jula ove godine, Monti Pajtoni su svojoj vernoj publici (makar onima koji su uspeli da dođu do ulaznice) priredili spektakl koji će pamtiti do kraja života.
“Jesi gledao juče Monti Pajtone?” – To je bila prva rečenica u kojoj sam uopšte i čuo za njih. Bio sam trći razred osnovne škole, i neki od mojih drugova su već uspeli da odgledaju nekoliko epizoda koji su se tada davali na srpskoj televiziji. Nisam znao o čemu se radi, pa sam prvom sledećom prilikom okrenuo kanal na Pajtone. I kad sam pogledao jednu epizodu, prvo što mi je kao desetogodišnjaku prošlo kroz glavu je: “Šta je bre ovo?!… O čemu se ovde radi?!… Ništa ne kapiram!”. Iako sam nastavio da gledam, kako bih mogao drugarima u školi da kažem da se pohvalim, malo šta sam zaista kapirao, a smejao se tek po nečemu. Naravno, kako sam stasavao i sazrevao, njihov humor mi je bivao sve jasniji, a skečevi sve smešniji. Posebno klasici: “Mrtvi papagaj”, “Španska inkvizicija”, “Drvosečina pesma”, “Prljava viljuška”, “Radnja za prodaju sireva”… ma previše ih je da bih i nabrajao.
Mnogo kasnije, sad već davne 1999, boraveći u Londonu nabasao sam na neki BBC-ev specijal koji je proslavljao 30 godina Monti Pajtona. To je bila priča o njihovom nastanku, upoznavanju, pisanju skečeva, filmovima, turnejama… Odjednom sam na Monti Pajtone počeo da gledam na neki drugačiji način. Kao na umetničko delo, a ne samo tipičan skeč-šou. Njigova neprevaziđen nadrealni humor mi je postao potpuno blizak.
Istoriju Monti Pajtona možete naći veoma lako na Ju-Tjubu ili nekom od desetina sajtova posvećenih njima. Zbog toga je ne bih preterano pominjao. Verni pajtonovci već znaju da se radi o šestorici momaka (Džon Kliz, Erik Ajdl, Teri Gilijam, Teri Džons, Majkl Pejlin i Grejam Čapman) koji su se uglavnom upoznali pri univerzitetu u Oksfordu, i vođeni sličnim manirima pri pisanju skečeva odlučili da 1969. oforme nadrealnu komedijašku grupu koju su sasvim slučajno i bez određenog razloga nazvali “Leteći Cirkus Monti Pajtona”. Ostalo je istorija. Četiri televizijska serijala, četiri filma, gomila specijala, gomila predstava i javnih nastupa, pesme, mjuzikli…
Ono što su Bitlsi za muziku, to je “Leteći Cirkus Monti Pajtona” za komediju. Oni su svojim specifičnim humorom, skečevima bez početka, kraja ili smisla, genijalno besmislenim animacijama, promenili svet humora za sva vremena. Nemoguće je čak prebrojati kasnije televizijske komedije na koje su Pajtoni imalu ogroman uticaj – od “Young Ones”, preko “South Park”-a, do serije “League of Gentlemen” i mnogih drugih. Na našim prostorima, najevidentniji uticaj se odrazio u čuvenoj sarajevskoj seriji “Top Lista Nadrealista” koja je krajem osamdesetih doživela ogromnu popularnost.
U novembru 2013. Monti Pajtoni su objavili da će održati oproštajni nastup u čuvenoj londonskoj O2 Areni. Kada su karte za taj šou puštene u prodaju, planule su za 43 sekunde. Zbog takvog ogromnog interesovanja, Pajtoni su odlučili da održe jos 10 takvih predstava tokom jula 2014. (svi u O2 Areni u Londonu), i na taj način se zauvek oproste od najvernijih obožavalaca.
Poslednja predstava je održana u nedelju 20. jula. Srećnici koji su uspeli da kupe karte gledali su ih uživo (iako su karte prepordavane i za po 900 funti), dok su ostali imali priliku da ih gledaju preko televizije (predstavu je prenosio kanal UKTV Gold), a takođe i u preko 2000 bioskopa sirom sveta koji su prikazivali direktan prenos oprostaja Pajtona. Šou je trajao preko 2 sata, i bio je to pravi užitak za sve pajtonovce. Monti Pajtoni su izveli svoje najpoznatije skečeve (često unoseći i neke promene ili spontan humor u njih), ali i muzičke numere po kojima su poznati. Praćeni nizom modernih i baletskih igrača, simfonijskim orkestom, i neočekivanim pojavama poznatih komičara kao što su Majk Majers i Edi Izard, Pajtoni su priredili spaktakl. Publika je dobacivala citate iz skečeva, igrala i pevala sa svojim sedamdesetogodišnjim herojima. Dvadeset hiljada ljudi u areni, i još milioni koji su pratili prenos širom sveta je gledalo poslednji naklon publici petorice preostalih Pajtona i ispratilo ih u legendu, a nakon poslednje numere i njihovog silaska sa bine na velikom video bimu je ogromnim slovima pisalo: “Monti Pajton 1969 – 2014… a sada odjebite!”.
Meni je malo zastala knedla u grlu. Ali samo malo.
Kako beše ide ono o gledanju na svetlu stranu života?
Nikola Čobić
