Na kraju pete sezone “Igre prestola” nekako sam jedva čekala šestu. Da vidim da li smo stvarno svi pogodili da će Melisandra da oživi Džona Snežnog i da li će se i nadalje dešavati sve što smo svi mogli da pretpostavimo, zahvaljujući decenijskom iskustvu sa tipičnim pričama i zahvaljujući uviđanju da se serija ratosiljala okova sjajne Martinove literature i napravila žestok zaokret ka prosečnom scenariju za prosečnu publiku, koja voli žestoka uzbuđenja, ali samo ona koja može da zamisli i predvidi. U seriji već odavno nije pitanje ko će na čijem grobu zaplakati, a može se vrlo lako pretpostaviti ko će na čijem zaigrati. Od osećanja gubitka, praznine i nedostatka smisla života, koji su svojim završetkom ostavljale prethodne sezone, peta je ostavila samo blag osećaj prevarenosti i zapitanosti dokle to može tako, a šesta je dala odgovor na to pitanje i izazvala jedak komentar “aman više”. Jer jasno je da mogu da teraju dokle hoće. Zapravo, tek je počelo. Sad kad više niko pismen ne očekuje da serija zadrži bilo kakvu vezu sa originalnom pričom, smeše nam se buduće sezone barem dok glavni glumci ne počnu da umiru prirodnom smrću od starosti.
