Pored bunkera nalazio se bazen, a vrata i prozori bili su zatvoreni zarđalim roletnama – niko ovde nije ulazio od kad je bunker napušten. Nakon „upada“ u unutrašnjost, usledilo je prvo iznenađujuće otkriće – bunker nije bio prosto dobro ukopano betonsko sklonište, već čitava mreža hodnika i tunela, koji se na svom najdubljem delu spuštaju preko 30 metara ispod zemlje. Zastrašujuća podzemna tvrđava nije toliko strašna sama po sebi, ali pomisao da je ovo utvrđenje sagrađeno da bi nacistički vođa u bezbednosti i tajnosti planirao pokoravanje Britanije (u čemu nije uspeo) tragovi vojnih oznaka i predmeta u odjekujućim hodnica, sa plafonima koji popuštaju, deluje dovoljno jezivo svakome ko ima neku predstavu o strahotama drugog svetskog rata i namerama jednog ludaka i obožavanog vođe – Hitlera. 
A to je posebna tema za neke druge sociološke i psihološke oblasti istraživanja i na ovom mestu moram da vam preporučim da pogledate kontroverzan nemački film iz 2015. “Er ist wieder da” (“Look Who’s Back“) koji je snimljen po istoimenoj knjizi Timura Vermesa, koja je u Nemačkoj odmah (2012.) postala bestseler. Iako se po žanru deklariše kao komedija, ovaj film duboko uznemirava, jer daje odgovore koje niko ne želi da čuje, na pitanja koja se niko nije usudio da postavi – Nemci bi trebalo da se stide Hitlera dok postoje kao nacija i ovo je bolna i intrigantna tema. I zastrašujuća. Jer u filmu, Hitler se budi iz kome u Berlinu 21. veka i ništa mu nije jasno – a zatim sve polako kapira i uzima stvari u svoje ruke. Ponovo postaje voljen i slavan uz pomoć savremenih sredstava propagande i uz pomoć harizme kojom dopire do ljudskog srca. Malo spojlovanja, koliko da vas naježi i zaintrigira.
