Iako se na prvi pogled čini da je od umetnosti nemoguće živeti, makar kada je reč o našim prostorima, mlad i perspektivan slikar Marko Kusmuk će vas uveriti u suprotno. Čak, za njega je umetnost i više od poziva; pre se može reći – stil života. A kada se umetnosti prepustite sa tom premisom, nećete morati da brinete čak ni o materijalnoj sigurnosti. Marko je studirao u Sarajevu, Beogradu i Rimu, a svoje radove je izlagao širm sveta, od Italije pa sve do Japana. Sa njegovim kreativnim i svakako drugačijim stvaralaštvom moći ćete i sami da se upoznate sutra, 9. februara, kada će Marko svoje radove izložiti u galeriji ULUS.
WANNABE MAN: Mediji često izveštavaju o prilično poražavajućem stanju u kulturi kod nas, ali si bez obzira na to ipak odabrao da se baviš slikarstvom. Koliko ti je trebalo da ljubav prema umetnosti pobedi težnju ka savršenim uslovima za stvaralaštvo, ali i materijalnoj sigurnosti? Jesi li se nekada uopšte suočio sa ovakvom dilemom?
MARKO KUSMUK: Teško mi je da budem objektivan kada je umetnost u pitanju, jer sam odrastao u slikarskom ateljeu svog oca. Zbog toga mogu da kažem da je umetnost za mene više od poziva, a svakako više od veštine. Zaista ne znam u čemu bih se drugom pronašao i da li bih uopšte mogao da uzivam u tom pozivu ovako kako uživam kada sam slikar. Zbog velike ljubavi prema umetnosti i fokusu na usavršavanje i sopstveno stvaralaštvo, o materijalnoj sigurnosti nisam previse ni razmišljao. Samo to uživanje u radu mi govori da nisam pogrešio u izboru, a na sreću po mene, ispostavilo da sam napravio dobar izbor i kada je materijalni aspekt u pitanju, jer u Srbiji mogu sasvim pristojno da živim od svoje umetnosti što, kao što i sami primećujete, na žalost nije slučaj sa drugim kolegama.
Ako bi i moj sin imao zelju da se ostvari kao umetnik, sigurno bih ga dodatno ohrabrio u tome ako bi prepoznao njegovu energiju i žar za tim poslom.
Osim u Sarajevu i Beogradu, studirao si i u Rimu, glavnom gradu zemlje koja se smatra kolevkom umetnosti. Koliko se slikarstvo tamo razlikuje u odnosu na naše? Kakav je status slikara tamo, a kakav ovde?
Kada imate priliku da čujete Verdijevu operu u Teatro dell’Opera ili pogledate izložbu u Galeria Nazionale di arte moderna, pa provedete jedan sat ispred slike “Tri doba žene” Gustava Klimta, koji je samo jedna kapljica u tom umetničkom moru nekadašnjeg centra sveta, ma šta da je vaš poziv i ma gde da studirate, vaši kriterijumi postaju stroži za umetnost i estetiku. Setim se kako sam se, šetajući od Trga Venecija prema Koloseumu i razgledanjem Rimskog foruma i svih kolosalnih stubova, često umeo da zapitam “ko je sve to radio, odakle toliko ljudi koji na takav način obrade kamen?” Sve te prizore njihovi umetnici imaju kao na dlanu da odatle crpe ne samo inspiraciju već i čisto znanje. Sa druge strane, ovde mladi umetnici čak ni u muzejima ne mogu da se suoče sa praktičnim prikazima dela naših i svetskih majstora, zato što muzeji već toliko godina ne rade.
Kada je savremena likovna scena u pitanju Italija je mnogo lošija od Nemačke, Engleske i Francuske na starom kontinentu.
Zahvaljujući posvećenom radu i talentu svoje radove si izlagao u zemljama širom sveta – od Italije do Japana. Koja izložba ti je ostala u najlepšem sećanju i zašto?
Odaću vam jednu malu slikarsku tajnu – kada pitate umetnika šta je najbolje što je do sada radio i koja izložba mu je ostala u najboljem sećanju, a naročito starije umetnike, sa više iskustva, svi će vam reći da je ono što poslednje priprema ili poslednja izložba definitivno najbolja. To je valjda zato što na toj izložbi pružamo najboljeg sebe kroz nove radove, ali u taj sud ulazi i ambijent i novi ljudi koje upoznajemo. Tako da, po toj logici, a do ovogodišnje izložbe “Initium” u ULUS-u, mogu da kažem da sam prošle godine izlagao u Istambulskom muzeju PERA, pa bih nju izdvojio za najbolju.
