Postoji li još nešto što te, osim glume, pevanja i plesa privlači i motiviše da napreduješ i radiš na sebi?
Ljudi oko mene, publika koju ne smem da izneverim, klinci kojima sam uzor. Pre neko veče smo igrali “Mamma Miu”. Izašao sam iz pozorišta, a ka meni se zatrčala šestogodišnja devojčica divnog imena, Panajota, i čvrsto me grlila dugo, dugo. Poklonila mi je njenog medu kao svom omiljenom glumcu. Posle su me kupili sa asfalta. Postoje ti neki divni ljudi koji iskazuju svoje poštovanje i ljubav nekim sjajnim jedinstvenim gestovima. Oni znaju ko su i uvek me razoružaju. Na kraju, radim posao koji toliko volim i to je uzvraćeno. Ima li veće sreće?
Imao si priliku da sarađuješ sa brodvejskim koreografom i rediteljem Četom Vokerom tokom usavršavanja u oblasti mjuzikla. Koliko “Brodveja” ima u našim pozorištima?
Postoji Brodvej u Beogradu i zove se Pozorište na Terazijama. Čest sam gost u Londonu gde pratim Vest End scenu, takođe sam odgledao dosta predstava na Brodveju tako da mogu da pravim poređenje. Produkcijski smo svetlosnim godinama daleko od njih, oni ulažu više desetina miliona dolara u produkcije. Međutim, glumački, igrački i pevački smo barabar. Štaviše, neke naše predstave su bolje nego njihove, nerealno zvuči, ali verujte da je tako. Konkretno, predstave “Mamma Mia” ili “Čikago”.
Ako biraš između filmova i mjuzikala, šta je ono što u tebi budi više adrenalina? Šta ti je veći izazov?
Svakom poslu prilazim sa istim žarom, te ne mogu da ih delim po žanrovima ili mediju. Neki posao te više privuče svojim konceptom, autorskom ekipom ili tekstom pa je prirodno da ti je draži. Volim smele, mesnate, dobro napisane uloge. Volim razmenu energije sa nesebičnim kolegama, volim profesionalce i iznad svega, volim dobre ljude u poslu kojim se bavim.
Koja uloga je tebi kao glumcu najviše značila za napredak i usavršavanje? Pomoću koje uloge si najviše naučio o poslu kojim se baviš?
Gluma je konstantno učenje i usavršavanje. Od svakog rada sa dobrim rediteljem štrpneš malo zanata, malo pozorišnih trikova, malo “sigurica” govornih radnji, malo drugačije energije i mizanscena. Uloga od koje sam možda najviše prosperirao je ceremonijal majstor iz predstave “Kabare”. Ona mi je kasnije donela stipendije za usavršavanje u postojbini mjuzikla, u Americi. Učio sam od kolega i dalje učim. Pozorište je timski rad i nema mesta individualnosti. Iako je često poprište samoljublja, zavisti i sujete, pozorište volim sa svim manama i vrlinama. Naša ljubav traje već 15 godina i ne nameravamo da stanemo (smeh).
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Fotografije: Dragan Asanov
Ivana Tomić
