Nisam sklona ni jednoj vrsti nostalgije, pa ni jugonostalgiji. Nostalgija i patetika mi nekako idu ruku pod ruku, a to me golica nekako neprijatno. Nostalgija je setno sećanje na lepe trenutke. Ne uzgajam sećanja, pošto sam zauzeta sadašnjošću. Ne mislim da je sve lepo ostalo u mladosti, ali razumem jugonostalgiju. Pamtim dobro dobra vremena. Najviše po tome što nam je ta propala Jugoslavija bila velika i dostupna. I što sam kao klinka od 16 leta mogla da okačim ranac, sednem na voz i odem na more. Sama. Da se nađem sa društvom. Da u vozu upoznam mlade koji isto tako putuju. Strance i domaće. Da radim ono što moja deca danas ne mogu. Prvo, zbog realnog straha da bi ih usput pojeo mrak, a zatim, što bez pratnje punoletnog lica, pasoša i dozvole overene u sudu ne bih ni mogla nigde da ih pošaljem.
Moji roditelji se nisu plašili za mene, ne zato što nisu bili brižni roditelji, nego zato što smo se svi osećali bezbedno. Pre bratoubilačkih pohoda, pre NATO bombardovanja, pre demokratije. Za vreme Tita. I još neko vreme posle. Bosanci su mi bili najbolji drugari sa gitarom na Makarskom primorju, Dubrovnik i Split sam volela više nego Beograd. Zagreb, Rijeka i Ljubljana su bili najlepši gradovi koje sam smatrala svojima, jer su u mojoj zemlji. Moja rodbina iz Skoplja, sada je rodbina iz inostranstva. Mnogi moji drugovi sa letovanja, tinejdžeri iz Bosne i Hrvatske, danas su izbeglice, odnosno, raseljena lica, koja su se odavno odomaćila u ovoj maloj, pokidanoj i pregaženoj zemlji
Osećaj slobode i bezbednosti je ono što smo izgubili. Osećaj avanture, koja nije bila rizik, nego stopiranje duž celog jadranskog primorja. Bez mobilnih telefona, da se svaki čas čujemo sa roditeljima, pisali smo razglednice i zvali ih iz neke pošte, jednom kad negde stignemo i drugi put, kad ih zovemo da nam pošalju još para. Dinara. Od Vardara pa do Triglava, radili su dinari. A moji roditelji su radili za sasvim dovoljno dinara, da ja mogu svakog leta po mesec, dva da provedem na moru u nekoliko aranažmana i svake zime da idem na skijanje. Vogel, Kopaonik, Šara. I po jedno putovanje u inostranstvo, svakog leta. Italija, Francuska, Španija, Nemačka. Evropa, čiji smo bili deo, a da uopšte nismo morali da se trudimo da joj se približimo. Bila sam u Rusiji, koja je tada takođe bila ogromna i jedinstvena, u Helsinkiju i Amsterdamu, Kairu i Aleksandriji. Grčka i Turska, regularno. Bugarska, fakultativno, kad god se nađem u tatinom selu, blizu granice.
Da li osećam skučenost u svetu koji se promenio, stesnio i smanjio oko mene, dok sam ja rasla i povećavala se? Da. Da li žalim? Ne. Da li strepim? Često.
Ali ja živim sada. I moja deca žive sada. Ne razumeju viceve o Bosancima. Nije im blizak bosanski govor, a kad pročitaju nešto na hrvatskom, ne kapiraju duh rečenice i ne razumeju reči. Ne raspoznaju Slovenački i Makedonski. Bliži im je engleski jezik, nego srodni jezici bivše Jugoslavije. Ne bi umeli da traže deset upola s lukom ili po kile kruha, ali bi umeli da se prave Englezi.
I na poslednjem popisu stanovništva odolela sam porivu da napišem Džedaj, Šaman, Tibetanac.
Ja sam Jugoslovenka. Ne čuvam pionirsku maramu i titovku, ali držim se bratstva i jedinstva i aktivne miroljubive koegzistencije. Svim srcem. Jer, vrednost ne gubi vrednost zato što ljudi polude i zaborave šta je vredno.
Rekoh li da nisam jugonostalgična? Hmmm…
Aleksina Đorđević
