Da, uspela sam da primetim i nešto okolo, iako sam pola vremena gledala samo u Milana i padala u fras (igra reči opet, jbg, Fras mu je prezime). Muški deo publike je ostao uskraćen za tu vrstu loženja, jerbo Mina Špiler nije došla. Bile su dve dame, koje su pevale (vrištale, izvikivale) prateće vokale (glasove, parole), ali jedna je Mina. Baš kao što je jedan Milan, ma koliko Lajbah bio veći od njega i nje zajedno. A veći je, onoliko. Jedan deo mene se napajao obožavanjem Milanovog nastupa, glasa, izgleda, pokreta, pogleda, a drugi je propuštao muziku kroz čakre. Ako nešto umem, to je da ne slušam muziku ušima i mozgom, nego telom i energijom, što neke moje prijatelje mnogo nervira, pošto nema trunčicu kritičkog osvrta, niti me zanima da je uzgajam. Mene nešto oduva, digne, odnese, raznese, vozi, razvaljuje – ili ne. A kad da, onda ljubav, sreća, oduševljenje.
I mnogi drugi misle da je Lajbah super, ma da je vrhunski, a umeju to i da objasne ostalima. Te vizuelni identitet, te scenski efekti, te performans, te avangarda i šta sve još ne. Ja samo znam da je to što oni rade vrhunska umetnost, jer me prožima na taj način, uzdiže mi duh među zvezde kosmosa i toči mi kroz vene čistu sreću, tera me da dišem duboko, da širim pluća i oči da bolje upijem i doživim to što dolazi, ulazi i prolazi kroz mene. Šta god Lajbah bili za druge, objektivno i subjektivno, za mene su ljubav i strast, sila koja mi pokazuje da je moguće živeti ljubav i strast, beskompromisno, genijalno, artistički i sto posto istinito.
Izvor fotografija: instagram.com/balkanrock
Aleksina Đorđević
