“Čoveče, ovo smo slušale kad smo bile mlađe od naše dece”, iznela sam prijateljici svoj prvi utisak. Patetično. Ispunjavajuće. Kao ono, jeee, kakva sreća, kakva čast, kakav biser u mom kovčežiću uspomena (anegdotskog karaktera). I kao, auuu, al’ smo matori, al’ ne damo se, evo nas usred znojavog rokenrola, dok nam matori Geldof objašnjava na sve načine odjednom kakva je privilegija biti mator.
Povremeno sam se okretala i pokušavala da sagledam masu naroda, ali bila sam suviše blizu bine da bih uspela u tome – znam samo da je čitav prostor bio pun ljudi i da sam oko sebe videla mnogo više vršnjaka i starijih od sebe, nego omladine (što je skroz Ok). Za vreme Marčelovog koncerta sam radila isto to, zverala oko sebe i gledala klince kako pobožno recituju tekstove njegovih pesama, klimajući po malo i ne skidajući pogled sa njega, a moja prijateljica i ja smo na toj svirci verovatno bile među nekoliko reprezentativnih primeraka držećih matorki. Što je skroz ok.
I onda sa energijom mladalačkog bunta (koji ovoj našoj omladini žestoko fali i treba joj oveća dnevna doza, čini mi se), izložim se suptilnom dejstvu gospodina Boba Geldofa, Irca, mangupa, frajerčine i džentlmena, overdoziranog svakojakim životnim iskustvima, živog, prkosnog, žilavog, koji daje sve od sebe u svakoj sekundi, po neviđenom vrelcu, usred faking Srbije, čineći da se osećam više kod kuće, nego kod kuće.
Posle smo malo slušali jendvatri, jendva, jendva, i ostavili Vlatka da razvaljuje na svoj način, jerbo treba kratiti put ka radnom ponedeljku (retki su ponedeljci u proteklih tridesetak godina, da se nisam setila dislajkovanja mandeja, dakle, sve ove godine živim sa Geldofovim glasom u glavi).
Krčeći put prema izlazu iz Tvrđave, začujemo neki fantastičan ženski vokal – čoveče i u kafiću kod džez muzeja je odlična svirka – i zastanemo da slušamo. Nešto me nateralo da priđem da vidim lice kome pripada taj glas, koje se u polumraku okrenulo prema meni, izvilo obrve, a glas je reako “Aleksinaaa!”
Ahahahahaaaa, pa stvaaarno! Nađoh se u zagrljaju najribetine Aleksandre iz Madicine Band-a, koji sam mnogo puta slušala u Fontani, mom omiljenom paraćinskom klubu.
E pa, hvala Nišvile, ove godine si me baš dočekao i ispratio, tako da sam se osećala kao da nikada nisam ni dolazila, jer nisam ni odlazila. Tu sam kod kuće.
—————————————————————————————————–
izvor naslovne fotografije:
Aleksina Đorđević
