Svet rok muzike ne može se zamisliti bez benda koji je napravio koktel džeza, psihodelije, bluza i izazvao pravu revoluciju tih šezdesetih godina prošlog veka. Želeli su svet odmah i sada kako je Džim Morison i vikao u “When the Music’s Over”, a Rej Manzarek je 30 godina nakon definitivnog raspada grupe rekao da je hobi grupe bio “da projektuju budućnost”.
Upravo je pomenuti dvojac i osnovao bend, a verovali ili ne, upoznali su se u Los Anđelesu na studijama režije za koju su obojica imala ogroman talenat. Sve je eskaliralo u julu 1965, kada je Morison rekao Manzareku da “ima sjajan rokenrol koncert u glavi” i uz njegovu podršku na klavijaturi, budući “kralj guštera” otpevao je pesmu “Moonlight Drive”. Manzarek je sa svoja dva brata već imao bend, koji su preimenovali iz Rick & The Ravens u The Doors, a ubrzo su im se pridružili i bubnjar Džon Densmor i gitarista Robi Kriger. U međuvremenu su Rejeva braća napustila grupu, pa je ostala četvorka koju i danas pamtimo. Inače, naziv benda potiče iz naslova knjige Oldusa Hakslija “Vrata percepcije” (The Doors of Perception).
Godinu nakon osnivanja počeli su na nastupima u klubu “London Fog” u Los Anđelesu, koji nije bio prestižan, ali je bend to koristio da radi na pesmama koje su uskoro postale nezaobilazni deo rok kulture. Ubrzo su prešli u nešto elitniji “Whiskey a Go Go” klub, gde su ih zapazili producenti iz muzičke kuće “Elektra Records”, koji su ih ubrzo i potpisali. Debitantski album koji je nosio isto ime kao i grupa, snimili su za svega nedelju dana, od 24. do 31. avgusta 1966, a izdat je u prvoj nedelji januara 1967. godine. Iako je “Break On Through (To the Other Side)” bila pesma koja je promovisala taj album, nije dostigla očekivan nivo popularnosti, ali zato jeste “Light My Fire”. To je bila prva pesma ikada iz “Elektre”, koja je zauzela prvo mesto na Top 100 Hot Singles bilbord listi i koja je prodata u preko milion primeraka. Inače, napisao ju je Kriger, a to je bio početak neverovatnog uspona ovog benda.
Prvi nastup uživo Dorsi su imali u klubu “The Matrix” u San Francisku, gde su snimljene i njihove prve “trake” tog tipa. Ubrzo nakon toga počeli su i nastupi na televiziji, ali prvo su se pojavili na kanadskoj, pa tek onda na američkoj. U Torontu su u maju 1967. izveli “The End”, a u avgustu u emisiji “Malibu U” na plejbek pevali su “Light My Fire” i taj nastup nije naišao na neki medijski odjek, niti je imao marketinškog uspeha. Zatim su u septembru promenili medijski svet, a i svet uopšte. U najpopularnijem šou programu tog doba u Americi, “The Ed Sullivan Show” fenomenalno su izveli pesmu “Light My Fire”, tačnije nezaboravno! Morisonu su ljudi iz produkcije rekli da reč “higher” promeni u “better”, zbog povezanosti sa marihuanom, ali iako je rekao da je to u redu, u toku izvođenja “uneo” se u kameru i naglasio “zabranjenu reč”! Podsećanje na tekst pesme:
“You know that it would be untrue, you know that I would be a liar, if I was to say to you,
girl, we couldn’t get much higher!”
Epilog – otkazivanje narednih šest emisija i zabrana nastupa benda ikada više u pomenutoj emisiji. Morison – nimalo potresen, izjavio je “Upravo smo “odradili” Salivena!”. Kako je i bio plan, cela Amerika je saznala ko su Dorsi, ma cela Amerika je poludela za njima! Nastupi su se ređali, kako na TV-u, tako i na festivalima.
Usledio je i drugi album, “Strange Days”, sa kog se istakla pesma “People Are Strange”, koja je poslužila i za naslov dokumentarnog filma iz 2010. godine. Period između drugog i trećeg albuma osim mega popularnosti obeležio je i incident u Nju Hejvenu, gde je Morison neposredno pred nastup “priveo” jednu obožavateljku u kupatilo, u koje je ubrzo ušla policija. Posle odbijanja da napuste kupatilo i svađe sa organima reda, koncert je odložen za sat vremena. Na samom nastupu, pevač je vređao policajce oko bine, ponašao se nepristojno i imao raznorazne gestikulacije, pa su ga oni “svukli” sa nje i tako je Džim postao prvi rok muzičar u istoriji koji je uhapšen.
U aprilu 1968. snimili su i treći album “Waiting for the Sun”, koji je postao njihov prvi album koji je bio “broj jedan” u Americi, a singl sa njega “Hello, I Love You”, najbolji što se singlova tiče. Nastupali su i u Evropi nakon toga, a u Amsterdamu je Morison kolabirao od posledica uzimanja droge, sa kojom je uz alkohol, imao ogromnih problema u tom periodu, kada je izdao i zbirku da ih tako nazovemo muzičkih poema “Celebration of the Lizard”, nakon čega je dobio i nadimak “lizard king”.
Morisonovo drugo lice
Nakon toga izdali su “The Soft Parade” gde se istakao singl “Touch Me”, a nešto ranije u Majamiju imali su i najkontroverzniji nastup ikada. Morison je zakasnio na koncert, vidno pijan, verovatno i drogiran, tokom nastupa je vređao publiku. Inače, bilo je 12,000 ljudi na prostoru predviđenom za skoro duplo manje, u hangaru nije bilo provetravanja, bio je totalni haos od znoja, alkohola, droge i vrućine. Kada je neko bacio flašu šampanjca na binu, Džim ju je uzeo, skinuo košulju, počeo da igra kako je samo on umeo. Masa je sve to pratila u transu, a Manzarek je to kasnije opisao kao “masovnu religioznu halucinaciju”. Morison je ubrzo ponovo uhapšen zbog seksualnih konotacija, pokazivanja polnog organa i zbog pijanstva na javnom mestu. To nije sve – opet je priveden krajem 1969. zbog ponižavanja posade aviona kojim je putovao na koncert takođe legendarnog benda The Rolling Stones. Naravno, bio je pijan.
Peti album je bio “Morrison Hotel” iz 1970, koji je bio “tvrđeg” zvuka, a istakla se numera “Roadhouse Blues”. Kritike su bile takve da su mnogi ovaj album proglasili najboljim albumom Dorsa ikada. Pozivani su i nastupali na raznim festivalima, rame uz rame sa veličinama kao što su Džimi Hendriks, Leonard Koen, Majls Dejvis… Iste godine je izdat album “Absolutely Live”. Nažalost, ubrzo je došlo i do poslednjeg javnog nastupa benda, kada je u Nju Orleansu Morison doživeo nervni slom, počeo da lomi sve po bini, od mikrofona, pa nadalje.
Sedmi i poslednji album “L.A. Woman” iz 1971. bio je sačinjen od hitova poput istoimene pesme, zatim “Love Her Madly”, “Riders on the Storm”… Iste godine Morison “pravi pauzu” i seli se u Pariz gde nastavlja da se drogira i pije, ali i sa grupom uličnih muzičara snima pesme, koje su izdate dugo nakon toga, 1993, na albumu pod nazivom “The Lost Paris Tapes”.
Neizbežno je stiglo ubrzo nakon selidbe u Pariz, prevashodno zbog načina života, a to je Morisonova smrt. Srce ga je, bar prema zvaničnom saopštenju, izdalo tog 3. jula 1971, u apartmanu u kom je bio sa devojkom Pamelom Kurson. Teoretičari zavera u njegovu smrt upliću i obaveštajnu agenciju CIA, ali to nikada nije dokazano. Imao je 27 godina, kao i mnogi poznati muzičari koji su nas napustili upravo u tom životnom dobu (Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Kurt Kobejn, Ejmi Vajnhaus, itd). Sahranjen je u “poetskom kutku” pariskog groblja “Pere Lachaise”.
Morisonov grob, ako odete u Pariz, ostavite cveće ili zapalite sveće
Posle Džimove smrti i definitivnog raspada grupe 1973. godine, izdali su još dva albuma, “Other Voices” (1971) i “Full Circle” (1972). Album “An American Prayer” iz 1978. sadrži Morisonova recitovanja poezije i dostigao je platinasti tiraž. Preostali članovi benda ponovno su se okupljali nekoliko puta iz različitih razloga, a najvažniji je svakako bio 1993, kada su primljeni u “Rokenrol Kuću slavnih”, a odsvirali su “Roadhouse Blues”.
Njihove pesme popularne su i dan-danas, odrađen je veliki broj remiksa, snimljeno je nekoliko filmova o njima (najpoznatiji svakako “The Doors” Olivera Stouna iz 1991. sa Valom Kilmerom, koji je fenomenalno odglumio Morisona)… Sve u svemu, ostaju zapamćeni kao revolucionari u muzičkom svetu, omraženi od strane vlasti, obožavani od ostatka, a kolika je “ikona” Morison govori naslovna strana magazina “Rolling Stone” iz 1981. godine, gde je ispod njegove slike natpis “He’s hot, he’s sexy and he’s dead”.
Fenomen za sva vremena – The Doors.
Radoslav Jokić
