Iako se ime autora “Pesama leda i vatre”, Dž. R. R. Martina pojavljuje pri kraju špice, među imenima producenata (co. executive producer) počinjem da verujem da on nema ništa sa serijom “Igra prestola”. I da ga baš briga. Tokom pete sezone, mnogo sam se trudila da ne obraćam pažnju na banalnosti, pravdajući ih zahtevima ekranizacije, neophodnim rediteljskim intervencijama za postizanje efekta i sažimanje priče i da ne pokušavam da se setim kako beše u knjizi – predala sam se seriji, a ono što me pridobilo jeste kasting, definitivno. Jedino mi je Snežni bio suviše lutka za onako muškobanjast lik, ali jedino što i njemu kao tumaču lika stvarno mogu da zamerim je da nema dovoljno nosa na licu, a ta zamerka je jbg, besmislena. Dakle, glumci su me kupili. I kad se završila peta sezona, sa Snežnim, krvarećim na snegu, svi, ali svi su pretpostavljali da će ga Melisandra oživeti. Odnosno, scenaristi šeste sezone. Koji (pretpostavljam) ništa nisu pitali Martina i baš ih briga. Bitno da se lova obrće – jedino je što dalje mogu da pretpostavim, mada sam se ovoj pretpostavci muški opirala i tu prestajem sa pretpostavkama, a volela bih da mogu i da prestanem sa gledanjem serije, ali ne vredi. Sad ću morati da zgutam sve što smućkaju. Kako sam dospela u taj frustrirajući položaj, dragi sapatnici, fanovi i cinici?
