Znaš da imaš problem i da si iracionalan
Tupost se smenjuje sa poplavom emocija, a slike iz filmova – ljudi koji sede i zure ispred sebe kao da nisu prisutni, ili kao da se koncentrišu da ustanu i pronađu pištolj, ili sklupčani na podu u fetalnom položaju, zgrčenog lica u bezglasnom jecanju – postaju tvoja dnevna realnost. Znaš da se sa tobom dešava nešto što je jače od tebe, što menja tvoju stvarnost i što ti oduzima ono što ti jesi, kao i sve što tek možeš da budeš. Svestan si da si u problemu, osećaš strah, osećaš stid da se nekome poveriš, jer znaš da nisi normalan i plašiš se da te neće shvatiti ozbiljno i da će te osuditi, a znaš da ti je potrebna pomoć.
Pomoć tražiš tek kad više ne možeš da izdržiš
Bilo bi jako korisno kad bi oni koji se suočavaju sa depresijom i anksioznošću tražili pomoć odmah, pre nego što stvari eskaliraju, pre nego što dođe do dramatičnih epizoda, pre nego što pokušaju suicid. Ali najčešće, ljudi koji su u problemu pokušavaju svom snagom da se sami bore, dok ne osete da više nemaju snage i da nemaju nikakav izlaz – da više ništa nisu u stanju sami da preduzmu. Potrebno je da se uključi porodica, tvoji najbliži treba da znaju kroz šta prolaziš i da se angažuju da ti pomognu. Lekarska pomoć je dostupna, ali sistem zakazivanja, uputa i čekanja je spor i sam po sebi stresan – teško ćeš uspeti sam da odeš kod psihijatra, kao što odlaziš kod zubara (a i tamo je teško otići sam) i treba da imaš nekog ko je upućen i spreman da ti pomogne. To je verovatno tvoja majka, ili majka tvog najboljeg prijatelja – neka brižna osoba kojoj možeš da veruješ.
