Ako spadate u one koji rešavaju probleme, verovatno imate gomilu pacijenata i red se nikad ne smanjuje. I nikad niko ne dođe da vas pita kako ste i da li može nešto da učini za vas, dok vi uvek imate ideju šta možete da učinite za nekog, odnosno šta neko može da učini sam za sebe. Čak i nepoznati ljudi vam se poveravaju, a vi prosto ne možete da se otmete i da nekoga prekinete i odbijete da slušate. Stalno ste pod sve većim pritiskom da ostanete mirni i stabilni, a vaš sopstveni život je sve zahtevniji, dok su problemi onih koji vam se poveravaju sve ozbiljniji. Vi ste neka vrsta dežurnog savetnika u svom društvu, kome svi dolaze na čašicu poverljivog razgovora, koji ne mogu da vode ni sa kim drugim. Imaju poverenja u vaš zdrav razum, u sposobnost da sagledate stvari iz drugog ugla i da ih raščlanite tako da budu jasnije i jednostavnije. Vi sami gotovo da sumnjate u svoj zdrav razum, jer da ga imate, često pomislite, oterali biste sve u tri lepe i ne biste uopšte razmišljali o drugima. Kao da vam nije dosta sopstvenih problema. I kako to da niko ne ume vas da posavetuje? Kad vi zatražite nečije mišljenje, to se pretvori u monolog u kome sami pitate i sami odgovarate, dok se sagovornik slaže sa svim što kažete.
Kad je neko slomljen, pomažete mu da se sastavi iako vam uopšte nije do toga. Ni vi sami niste baš u sjajnom stanju, ali vaša prirodna reakcija na obraćanje za pažnju i pomoć, jeste ukazivanje pažnje i pomoći. Vi ćete zaboraviti sopstvene probleme, jer da biste nekoga potpuno razumeli, potrebno je da ga slušate sa punom pažnjom. A vrlo često je to sve što treba da uradite, da bi se neko osećao bolje i da bi se pribrao.
