Posle svake sezone GOT-a neko vreme se ustručavam da nešto napišem o seriji – što sad i ja da se umećem, kad svi pišu i sve smo već pretresli iz svih uglova. I onda ne odolim, čačka me neki đavo i prosto moram. A šta ja imam pametno da vam kažem o GOT instituciji?
Prvo i osnovno, a lepo objašnjeno u ovom tekstu, ja spadam u čitaoce, ne u publiku. Nisam ni neki veeeeliki fan Martinovog dela, ali jesam oduševljeni i strastveni čitalac, od onih koji ne stižu da žvaću kad nešto prvi put čitaju. Gutam nesažvakano, pa onda moram (a to je moranje koje na svetu najviše volim, od svih moranja, svih svetova i svih voljenja) da čitam ispočetka. Natenane. Dva puta u krug, pa posle par meseci opet, natenanije, jer sam i u ona dva puta uspela da progutam nesažvakane delove. A onda ponovo, iz čistog uživanja što sve znam šta će da bude, a volim da se naprimam. Pa onda ponovo i ponovo, onako drsko uživalačko-zavisnički, preskačući delove koji povezuju delove koji razvaljuju. Rokam se čistakom u venčugu. Uh, što volim. Tako ja čitam i to ne samo “Igru prestola“, nego sve što volim, a ima tu još mnogo dužih i obimnijih tomova i još mnogo uzbudljivog materijala za serije i filmove koji još nisu snimljeni.
E sad, GOT, planetarno ludilo. Znate, moja ćerka hoće za maturu neku od onih haljina što nosi plemenito ženskinje u seriji i što izgledaju malo kao oklopi a malo kao balske haljine, a malo kao veštičji kostimi. I odvezuju se na dve pertle i odmah spadnu oko članaka, a junakinje ostanu gole. Mislim da ću je nagovoriti da ipak obuče neki donji veš, ako uopšte ikako nađem nekoga ko bi umeo da sašije nešto slično balskim veštičjim oklopima. Verujem da sam ovim rekla sve o uticaju serije na mlade ženske mozgove.
