Verujem da ste vi kudikamo osvešćeniji od mene, po pitanju “vatanja” za kvaku, jerbo ste valjda izučili to vatanje uzduž i popreko, ali u mojoj ženskoj kolektivnoj svesti nalazi se instalacija “Poštar uvek zvoni dva puta”.
Ako se vi ne sećate Džesike Lang, ja se bogami, dobro sećam ružng Džeka Nikolsona, koji je uvek bio super seksi (to vam pričam, ne mora čovek da bude lep, dovoljno je da bude džek) i tako programirana, okrenućem ključ ustreptalog srca, nesvesno očekujući makar veštice iz Istvika. Otvaram vrata, pre nego što mi proradi racionalni deo mozga, koji kaže “Čekaj, boktetvoj, predizborna kampanja je u jeku!”
Nezgodno je to sa zvonjenjem i otvaranjem vrata. U čudnom svetu živimo. Možda neko proverava da li smo kod kuće i utvrđuje vreme kad sigurno nikog nema, unoseći podatke u svoj obijački tefter – ne verujem da provalnici samo tako upadnu negde, znaju oni tačno kad je trenutak. Ne zato što imaju neki poseban provalnički instikt, nego zato što posmatraju i primećuju i beleže. Onomad mi odneli metar drva – nacepana uz kapiju, čekala da se sutra naslažu u šupu, daleko od kapije. Što nisu odneli balvane, isto su stajali uz kapiju, danima? Pa čekali da nacepam, što da cimaju balvane. Dakle, da li se pritajiti kad zvoni, jer su možda lopovi, navući ih na lukavstvo, uhvatiti na delu i pobiti? Šta, ne smeš ni da prebiješ, a kamoli da pobiješ? E vala su nam i zakoni čudni. Onomad čovek zaglavi zatvor što je prebio lopove u svojoj kući. I šta da sam zatekla one što su mi odneli drva? Da ponudim ljudima kafu i rakiju, šta drugo, nije to lak posao.
Nešto skoro tu lupa neko na vrata, ne odustaje. Gledam kroz špijunku, ne vidim nikog, wtf? Odškrinem vrata i krene hor “Rodi baba jare, dajte malo pare…” Ne vidiš ih, mali su, zvono ne dohvataju. Maskirali se nešto, bela nedelja. Znate, poklade? Ono kad deca idu od vrata do vrata i pevaju vam idiotsku pesmicu i neće da prestanu dok im ne date neki dinar. Kako da im dam neki dinar, kad provlačim karticu, keša imam samo za taksi? Dam im po pomorandžu (ode moj ceđeni doručak, jbg, nema veze, deca su) oni odoše, nezadovoljni. Čija deca, koja deca? Pojma nemam. Nešto su mi garavi bili ispod onih krpa. Romčići iz komšiluka. Deca onih majstora što su me oslobodili viška drvenog energenta? Pa šta sad, deca su, nema se, snalaze se ljudi.
