Kako se postaje mamin sin? Pa valjda tako što se rodiš kao muško. Zaista mislim da je u ovom svetu teže definisati i pronaći sebe u ulozi muškarca, nego u ulozi žene. Kažem “uloga” zato što to jeste lik koji preuzimamo rođenjem, telesni i psihološki model koji dobijamo genetikom, da u njemu pronađemo sebe, da proniknemo do ljudskosti koja je bespolna, svima data i u kojoj smo jednaki – božija deca, ljudska bića.
Očevi dosta pomažu u tom pronalaženju sebe u ulozi muškraca, kažu. Otac je heroj, idol, zaštitnik, neko na koga se ugledaš, a ispunjava svoju svrhu i kad je negativac – kad u tebi probudi bunt protiv modela muškosti koji reprezentuje na način koji je očigledno pogrešan, bedan, tužan, nasilan. U idealnom slučaju, odnos dečaka sa ocem oscilira na granici dečačkog divljenja i poštovanja, kao i na granici suparništva. Dobar otac podstiče svog sina da bude uspešan i želi da on bude bolji od njega – u toj suparničkoj igri, on se povlači i ustupa mu svoje mesto, kao priznanje da je dečak porastao i postao muškarac. Ima mnogo dobrih očeva i mnogo muškaraca koji su baš ispali kako treba, odrastajući u stabilnim porodičnim odnosima. Ali ima mnogo onih koji su imali samo majke, a trend samohranog majčinstva raste. U savremeno doba, majka češće bira samohranost, razvodi se, ili se uopšte i ne udaje za oca svoje dece. U prošlim vremenima samohranost je bila usud, ali vrlo čest – očeve su odnosili ratovi, tragedije i bolesti, češće nego danas.
