Od muškaraca se očekuje da budu jaki i stabilni, a ako nisu, onda su odbačeni kao nesposobni i suviše “meki”. Možda je ovo još uvek svet muškaraca, u smislu prednosti koje društvo čine pretežno patrijarhalnim, ali postoje neke stvari, koje muškarcima posebno teško padaju, jer su nepravedne i zasnivaju se na predrasudama.
Muškarac ne sme da bude slab
Iako niko nije dorastao slici Supermena, muškarci prihvataju nametnuti ideal – oni treba da pokažu da su neustrašivi, neranjivi, stabilni i da ih ništa ne može uznemiriti i poremetiti. Neshvatljivo je kako ta predrasuda opstaje, kad su tolike muške (ljudske) slabosti toliko očigledne. Muškarci se lome pod emotivnim pritiskom, pokazuju strah i labilnost u situacijama sa kojima ne mogu da se nose, podležu porocima koji im “pomažu” da podnesu svoje slabosti. Nisu ništa manje neurotični i skloni dramatizovanju od žena, ali im se to strostruko više zamera.
Ne bi trebalo da plaču
Žene niko ne osuđuje kad se rasplaču i niko ne postavlja standarde – nije važno da li su njihovi razlozi opravdani ili su preosetljive, generalno opravdanje uvek postoji. One su žene, njima vladaju hormoni, pa im je dozvoljeno da plaču kad god im se plače. Pošto muškarci “nemaju” hormone, nemaju pravo na suze, osim u nekim izuzetnim (tragičnim) situacijama. Od muškaraca društvo očekuje da ne pokazuju osećanja, a onda im žene zameraju što su zatvoreni, kruti i sebični. To je zaista problem dvostrukih standarda i niko nema recept za njegovo rešenje.
