Lako je reći, ali kako da shvatiš tu poruku, da je primiš i praktikuješ? Naravno da se plašiš neuspeha, kad je savremeno društvo koncipirano na vrednostima uspeha u životu. Moraš da budeš uspešan u školi, u poslu, u ljubavnim odnosima, a zna se šta je uspeh – kad te svi poštuju i cene, kad imaš novac, lepe žene, najmoderniju tehnologiju i sve ostalo što ide uz status uspešnog čoveka. Samo, niko ti nije rekao da je gospodin čovek najuspešniji čovek, a kad bi još imao i tu vrstu opterećenja, šta bi onda radio? Zamisli da moraš da znaš i da sviraš klavir, da plešeš, da govoriš tri strana jezika, da poznaješ vina i sireve, bonton i modu, kao i sport i istoriju, umetnost, književnost i poeziju… da bi te smatrali uspešnim. Da bi uopšte mogao da pomisliš o sebi da si uspešan. Suviše zahteva? Da, uspeh zahteva angažovanje celog čoveka – bića, duha, talenta, upornosti, hrabrosti, znanja, istrajnog rada i zalaganja. Uspeh je biti kompletno ljudsko biće. Koliko uspešnih ljudi poznaješ, uključujući i sebe?
Dakle, kad stvari posmatramo iz najviše perspektive, ili kad ih izvrnemo naglavce, ako ti je tako lakše da shvatiš najvišu perspektivu, strah od neuspeha je zapravo, strah od uspeha. Apsurd? Pa, ne baš. Lakše je držati se straha od neuspeha i zarad njega trpeti ponižavajuće udarce u ego, nego prihvatiti odgovornost za uspeh i preduzeti sav napor na tom putu kompletiranja sebe samog. Lakše je identifikovati se sa neuspehom i predstaviti ga sebi kao strah od neuspeha, nego odvažiti se i krenuti napred, putem kojim ćeš se češće kotrljati, lomiti i posrtati, nego što ćeš njime pouzdano koračati, ili samopouzdano džogirati.
