Ono što olako nazivamo kompleksima, predstavlja kompleksnu mrežu nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja, u koju su upleteni svi odnosi, na svim životnim poljima. Nastojeći da vode funkcionalan život po standardima normalnosti, iskompleksirane osobe se stalno suočavaju sa osećanjem da nisu dovoljno dobre, jer drugima izgleda sve ide lakše nego njima. To je kao da se stalno, u svakom pokušaju da se ispoljite, da nešto posegnete i dostignete, sudarate sami sa sobom, saplićete se o sebe, sabotirajući svoje pokušaje. Prepreke koje drugi uopšte i ne primećuju, za iskompleksirane osobe su veliki problem, često nepremostiv i one svoju energiju ulažu u intenzivno doživljavanje uskraćenosti i manjkavosti, vrteći se u začaranom krugu nemogućnosti. Neke komplekse je moguće spontano prevazići sazrevanjem, sticanjem uvida, integracijom iskustava koja potvrđuju vrednosti, sposobnosti i mogućnosti, a neki u manjoj ili većoj meri ostaju trajno prisutni i komplikuju vam život. Pomeriti se sa pozicije osećanja da niste dovoljno dobri, veliki je napor i veliki napredak. Samopouzdanje i samopoštovanje mogu se osnažiti, kompleksi se mogu ublažiti, pa i sasvim prevazići. Prvo je potrebno da prepoznamo oblike u kojima se oni pojavljuju.
Nedostatak kompetencije
Jedno je kad vam zaista nedostaje znanje i iskustvo, a drugo kad niste u stanju da znanje i iskustvo primenite, jer vam se čini da ništa ne znate i da ste zaboravili i ono što ste nekad znali. Osećanje da vam nedostaje kompetencija i da niste sposobni i dovoljno dobri u onome što drugima izgleda glatko ide, javlja se kada je u pitanju zarađivanje, ekonomska stabilnost i nezavisnost, ali i kao osećanje da ne umete da se istaknete, da prikažete i “prodate”” svoje kvalitete, za razliku od ostalih koji umeju da ponude i unovče čak i ono što uopšte nemaju. Sumnja u sebe, osećanje da niste dovoljno dobri, da niste dorasli nekom zadatku ili da nemate snage da ga izvedete do kraja, sabotiraće vas u pokušaju da se afirmišete u bilo kom poslu ili životnoj oblasti.
