Trideset posto talenta, sedamdeset rada, blabla. U suštini, ne možete postati nešto što već niste. Dakle, pitanje je kako osloboditi unutrašnjeg pisca. I manje je pitanje kako ga iz sebe izvesti na svetlost na kraju tunela, a više kako ga uputiti, gurnuti, ušutirati u tunel i objasniti mu da mu je to posao. Da hodi mračnim, račvastim, lavirintskim tunelima, napipavajući tu i tamo po neko svetlo, osećajući katarzu izlaska iz mraka, samo zato da bi se vratio u tunel i nastavio putem kojim se češće posrće (molim da mi se uvaže autorska prava na aluziju na “Put kojim se ređe ide” i molim da nikada ne saznam da nemate pojma o kojoj knjizi govorim). Ako ste pisac, znate to. Da bi znali i drugi, morate da pišete. Da biste pisali, morate osećati da morate da pišete. I morate početi na vreme. Čim se rodite, otprilike.
Ljubav prema pričama, knjigama, rečima, olovkama, papirima…
Dok jednom rukom stiskate svog omiljenog medu (ili bilo koji prenosni objekat) drugom cimate svoju omiljenu slikovnicu, u stvari, trenutno omiljenu, jer je još niste naučili napamet. Još ne znate da čitate, ali smarate svakog odraslog da vam čita u svakoj prilici, dok ne zapamtite šta tu piše i dok ne budete u stanju da “pročitate” napamet. Tada se svi pitaju da li ste nekako sami naučili da čitate, dok ne provale da ste zapravo sve zapamtili. Kao pesmicu. Kad pođete u školu, pišete pesmice i sastave sa uživanjem, dok se druga deca muče. Najlepša nagrada i najbolji poklon vam je knjiga. I danas tačno znate kako izgleda, kako miriše i šta piše u prvoj knjizi koju ste dobili za odličan uspeh. Obožavate olovke koje tanko pišu, a prazan papir vas ushićuje – u njemu vidite sav potencijal reči koje još niste napisali. Rođeni ste pisac, definitivno.
