Kad si dugo u depresiji, postaje teško nositi se sa osećanjem sreće i opuštenosti. Prosto ne znaš šta da radiš sa tim osećanjima, koja su iznenađujuća, obuzimaju te i traže od tebe da reaguješ na način koji možda nikada i nisi uspeo da upoznaš i uvežbaš.
Novo osećanje obećava svetlost, ali ti si zaslepljen njome, jer si predugo boravio u mraku i naučio si kako da se pritajiš i da podneseš beznađe i malodušnost. Sada kad ti je bolje, biti odmah srećan je preveliki zadatak za tebe. Ovo osećanje provocira strah – šta ako se mrak u tebi naljuti, podigne i proguta te zajedno sa tom treperavom obećavajućom svetlošću, gore nego ikada ranije?
Pokušavaš da zgrabiš osećaj sreće i da ga zadržiš što je duže moguće, jer nešto u tebi zna da je to prolazno i da je pitanje trenutka, da tu sreću ne zaslužuješ i da nemaš snage da je zadržiš. I onda praviš davljeničku grešku – hvataš se za sreću kao za spasioca koji će ti izneti na površinu i zapravo je vučeš na dole težinom svojih strahova i predubeđenja. Za vreme tog grozničavog hvata, bacaš se u sreću kao da ti je to poslednje što ćeš doživeti u životu – taj žar ima ukus gorčine, ali ti se dobro provodiš, iako ne uspevaš da se opustiš, nego si u grču.
