Odluke su tamni vilajet. Ko učini, kajaće se, ko ne učini, kajaće se. Ali, posle jebanja nema kajanja, kaže poslovica. Zapravo, itekako ima, ali ništa ti ne vredi. Osim ako ne napraviš neki tako radikalan potez, kao što je upotreba konopca, metka, žileta. Onda nema ni tebe, pa nema ni kajanja. Ali možda ima svih onih pretećih i obećavajućih karmi, paklova, inkarnacija, pa ćeš itekako moći da se kaješ natenane i da razmišljaš o uzrocima i posledicama i da meriš odluke metrom prave stvari.
Znaš kolika je prava stvar?
Ama baš nikolika. Kad činiš pravu stvar, ti si u negaciji veličine. Ne zanima te da ispadneš veliki, pa se i ne meriš. Ne zanima te da budeš plemenit, da ti dignu spomenik i spevaju pesme. Da budeš heroj. Jer ako te zanima, onda možda činiš veliku stvar. Ali ne i pravu.
Prava stvar je mikroskopski nevidljiva. Ponekad (ma prečesto) sastoji se u negaciji. U nečinjenju. U odoljevanju. U stajanju i čekanju. U stiskanju vilice i sprečavanju pogrešnih reči da pokuljaju. U stiskanju pesnica i sprečavanju da nekome razbiju vilicu.
Čovek je slab. Pihtija na dve noge. Kad počne da se trese, one oči, uši, nokti, repovi ispadaju na sve strane. Fuj. Manje poetično rečeno, čovek pravi sranja.
